Toplica Ignjatović - od čobanina do cenjenog umetnika

Na Staroj planini ima sve manje ljudi a sve više trnja. Toplica je dva puta proglašen najboljim staklarom Jugoslavije. Danas radi keramiku u ateljeu imanja Jelenov greben u Olimju

Toplica u likovnom ateljeu u Olimju FOTO: Nina Stojanovska

Toplica Ignjatović rođen je i odrastao u selu Kriva Reka na Staroj planini. U detinjstvu i mladosti je čuvao ovce. Njegovi roditelji su imali stado od oko 50 ovaca, i mali Toplica bi ih svakog jutra vodio na ispašu. Osnovnu školu je završio u susednom selu Minićevo a nakon toga nastavio brigu o svom stadu. Sve dok ga jednog dana nije primetio komšija Srboljub Siba Cvetković, inače otac nekadašnjeg premijera Srbije Mirka Cvetkovića, i pomogao da Toplica ode na školovanje u Rogašku Slatinu u školu za rad sa keramikom i staklom. Kasnije je Toplica upisao i završio Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu. Bio je četiri mandata predsednik Likovnog društva Zaječar, gde je živeo i osnovao porodicu.

-Ja sam u selu Minićevo završio osnovnu školu, nastavnik likovnog je skrenuo pažnju na to da treba da idem u nekom umetničkom pravcu. Međutim, nije bilo mogućnosti, moja porodica nije imala novca, kupili su mi tranzistor i kuče i terao sam ovce na pašu, svakog dana. I tako godinu i po, bez nade za boljim i drugačijim životom. Majka mi je spremala nešto hrane šta je imala u torbicu za ceo dan - često je to bilo malo sira i luka, a ponekad samo hleb, pa ponesem lonče i pomuzem ovcu u lonče pa ubacim hleb i to jedem.

-Jedina razonoda i radost za ljude na selu u to vreme bilo je gledanje filma Bonanca, na televizoru u zadružnom domu, seća se Toplica.

-To je tada bio jedini televizor u celom kraju. I moglo je da se vidi oko podne kada se prikazivao film, kako sa svih strana sela svi trče prema zadružnom domu da stignu, a potom se vraćaju svojim poslovima. Sada više nema stada, deda i baba su umrli, i otac i majka su mi umrli pre neku godinu. Ja sam jedinac, i dok su oni bili živi često sam odlazio, a sada malo ređe, ali neću napustiti moju dedovinu, niti je zapustiti. Adaptiram i sređujem staru kuću da mogu da odem na odmor, ali i da odem sa svojim sinovima.

Toplicu smo sreli u mestu Olimje u Sloveniji, gde u okviru imanja Jelenov greben ima atelje i radi. Najviše posla ima za potrebe proizvoda imanja, ambalaže, suvenire, ima grupe učenika, studenata koje podučava a često pomaže i amaterima sklonim umetničkom radu. Nije zaboravio Srbiju ni svoj kraj, radio je promotivne materijale za Slaninijadu u Kačarevu, osnivač je manifestacije Šipurijada koja se održava u selu Novo Korito na Staroj planini, kao i Festivala crnog trna u Bugarskoj. Dobitnik je brojinih priznanja i nagrada za svoj umetnički rad.

Keramički poluproizvodi čekaju doradu u ateljeu Toplice Ignjatovića

-Mene je spasio Srboljub Siba Cvetković, dobrotvor i human čovek, jer me je poslao u školu. Znam se i sa komšijom Mirkom njegovim sinom, ali u selo nije dolazio godinama. Siba je mene poslao u školu u Sloveniju pre 50 godina. Tada su iz Zaječara tražili kandidate za školovanje za staklara u Rogaškoj Slatini, ali niko nije hteo da se prijavi, jer su u Zaječaru postojale srednje škole i neki fakulteti pa učenici nisu hteli da idu od kuće. I onda je Siba mene našao koji sam čuvao ovce na Staroj planini, i poslao me u školu. Ta škola u Rogaškoj Slatini je bila jedinstvena i dala mi je mnogo znanja. Posle sam završio Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, na katedri za keramiku i staklo. Bio sam Titov stipendista. Svojim radom sam stigao u sam svetski vrh dizajna u industriji stakla, priča nam Toplica.

Posle akademije 12 godina je radio u Kristalu kao vođa dizajn centra. Dva puta je bio proglašen najboljim staklarom Jugoslavije. U to vreme, 26 fabrika i prerađivačkih industrija organizovale su svake godine Staklarijadu. To je bila prilika da se odmere znanja i veštine iz oblasti stakla - teorija, brušenje, graviranje.

-Nakon toga sam odlučio da radim kao samostalni umetnik, i osnovao sam školu za likovne talente. Imao sam zadovoljstvo da je jedna moja učenica, Jelena Ćirić, pobedila na konkursu Svetske federacije vazduhoplovstva, za najbolje delo za poštansku markicu. Išli smo u Pariz da primimo nagradu. Bili smo ispred Amerike i drugih velikih zemalja, seća se on.

Posle raspada Jugoslavije i osamostaljenja Slovenije, Toplicu su pozvali iz njegove nekadašnje škole u Rogaškoj Slatini. Dogovorili su se i on se našao kao edukator u školi u kojoj je i sam učio. Ostao je tu dve godine.

-Kod njih sam imao plaćen smeštaj i hranu, plaćali su mi i putovanja, ali džeparac koji su mi davali nije bio dovoljan da me tu zadrži, pa sam zato poželeo da se osamostalim. Nisam potpisao sledeći ugovor, i osnovao sam svoje preduzeće. Prve suvenire sam napravio za Jelenov greben i Terme Čatež. To me je posavetovala jedna gospođa, rekavši mi da ne radim za Rogašku Slatinu jer tamo dolaze najviše Nemci a oni teško kupuju. Rekla mi je da se u Olimju razvija turizam kao i da u Terme Čatež dolaze Hrvati i Italijani koji dosta kupuju - sve što im se sviđa pakuju i nose. Ja sam tako i uradio.

Vrlo brzo mi se javio Borut Ježovnik, vlasnik Jelenovog grebena. Sreli smo se, kada je tek počinjao da razvija biznis sa imanjem, i ispričao mi je da su mu bila na večeri dva ministra iz Hrvatske, koji su ga posavetovali da mora da ima svoje suvenire. Dogovorili smo se i ja sam počeo da radim. Kada sam doneo drugu turu suvenira, pitao sam ga ima li neki prostor na imanju gde bih mogao da stvorim atelje. Borut je rekao: Ja čekam da me to pitaš. Brzo smo se dogovorili, i on je sve za mene pripremio za četiri dana, i vrlo me je iznenadio. Evo i sada, posle 22 godine u tom ateljeu radim i živim ovde u Olimju, kaže Toplica.

-Za sebe jako malo radim, dešava se da učestvujem u nekim slikarskim kolonijama. Povremeno uradim neku sliku, ali više po porudžbini nego po svojoj ideji. Imam dosta edukacija koje održavam, učim druge ljude. Upravo se pripremam za edukaciju 16 učenika, koji u atelje u Olimju dolaze iz evropskih zemalja da uče izradu keramike.

Umetnički keramički radovi iz ateljea idu u suvenirnicu za turiste FOTO: Nina Stojanovska

-Često imam i grupe koje podučavam u Zagrebu. Najčešće su to amateri, zaljubljenici u umetnost. Imao sam i neke, da kažem tajne edukacije, u Zagrebu - obučavao sam stare direktore velikih firmi, kao što su bile Josip Kraš, Rade Končar, Prvomajska, nekim umetničkim veštinama. U Samoboru pored Zagreba sam imao grupu ljudi koji slikaju dugo pa čak i do 40 godina, pa sam radio sa njima na iznalaženju vlastitog stila.

Toplica ne zaboravlja Staru planinu i svoj kraj, tako da sve slobodno vreme koristi da nešto uradi za sunarodnike.

-Na Staroj planini ima sve manje ljudi, kad sam bio dete bilo je 1.400 ljudi u mom selu, a sada ima samo 38 koji još žive tamo. Sve je manje ljudi a sve više trnja, kaže Toplica.

On pokušava da animira i meštane i druge ljude, pa je tako postavio temeljni kamen za centar sveta, na jednoj raskrsnici na Staroj planini.

-Inspiraciju za ovu ideju dalo mi je hrvatsko mesto Ludbreg - oni imaju centar sveta. Za mene je definicija centra sveta mesto gde žive ljudi, a pošto je kod nas na Staroj planini obrnuto, ljudi beže trbuhom za kruhom, ja sam to smislio kako bih skrenuo pažnju na taj kraj.

U tom smislu sam idejni tvorac festivala šipurka poznatog kao Šipurijada, koji se održava u Novom Koritu. Ova manifestacija ima svog kralja koga smo krunisali, a našli smo i jednu gospođu iz Kopra, za kraljicu, a proglasili smo i fiktivnu državu Šipurijanu, čija je teritorija svuda gde raste šipurak. Na realizaciji ovog festivala sarađuju i Austrija, Italija, i sve okolne zemlje do Crnog mora. Ove godine se spremamo za jubilarnu 20. Šipurijadu, prvog vikenda u oktobru. Kao i uvek biće predstavljeni proizvodi od šipurka - likeri, pekmez, marmelada... Očekujemo proizvođače iz BiH, iz Slovenije, Bugarske. Želja mi je da ovu manifestaciju podignem na svetski nivo, da to bude svetski praznik šipurka, zaključuje Toplica.