Kenan Hidić, cizler: Smrtonosne čaure pretvorio sam u život

Želeo sam da budem kuvar, ali me je otac uvukao u zanat. Prvu vazu prodali smo jednom pripadniku plavih šlemova. Suveniri od čaura ne mogu se preneti avionom.

Vaze od čaura najtraženiji bosanski suvenir: Kenan Hidić FOTO: Nina Stojanovska

Kenan Hidić i njegov brat Adnan vode zanatsku, porodičnu, kazandžijsko cizlersku radnju, smeštenu u srcu Sarajeva u ulici Kazandžiluk na Baščaršiji. Cizler je majstor koji se bavi cizeliranjem - finom ručnom obradom i ukrašavanjem metalnih predmeta. Kazandžija pravi predmete od bakra, a cizler ih umetnički obrađuje i ukrašava detaljima. Poznatiji su kao bakroresci.

Kenan je porodični biznis nasledio i naučio od svog oca Kemala, a on sa trojicom braće od svog oca, Kenanovog dede, Mehmeda koji je osnovao radnju davne 1936. godine. Kenan dedu ne pamti, umro je kada su njemu bile dve godine. Sada Kenan priprema i podučava svog sina Alija, da jednog dana nasledi i nastavi ovaj posao. On je četvrta generacija koja će voditi ovu radnju.

Šta vam je otac pričao o dedi. Ko je on bio kako je došlo do toga da napravi ovu radnju?

-Deda Mehmed je završio četiri razreda škole, tako je to tada bilo. I onda je krenuo na zanat. Prvobitno se bavio limarskim poslom. Radio je oluke i ostalu limariju. Onda ga je kao vrednog i darovitog mladića primetio jedan stari kazandžija, kome se dopalo kako on radi i kako radi detalje, savija lim i slično. Kako mi je otac pričao, pitao ga je: Bil ti malo da probaš da kuješ?

U to vreme su se najviše pravili bakreni kazani. Svaka kuća je imala takav kazan. To je bilo kao sad tefal ili roventa i slično...I tako je otac početo to da radi i za par godina je postao dobar majstor. Kasnije je naučio sinove i onda je porodica nastavila da se bavi ovim poslom.

Šta se menjalo kroz vreme u poslu i u radnji od vremena vašeg dede do danas?

-I radnja i zanat se prilagođava vremenu i potrebama ljudi. Sad vi ovde kod mene u radnji vidite neke stvari koje ranije nisu postojale, na primer bookmarkeri - obeleživači za knjige. To ranije niko nije pravio al sad je to traženo, prilagođeno je vremenu, ljudi čitaju, kao suvenir je lagan i praktičan, ručno rađen, svi su unikati.

Dolazi dosta turista da vas poseti?

-Hvala Bogu, ima ih dosta. Svaka godina je bolja od prethodne. Međutim, ljudi nas još vežu za rat, i zato su jako oprezni i skeptični. Turisti često nemaju sliku normalnog života ovde, ne znaju šta da očekuju. Ali, to se menja kada dođu pa vide da je ovde sve normalno, da se normalno živi, da su ljudi ljubazni, goste sačekuju raširenih ruku. Sve bude lepo i vrate se kući i prepričavaju i pričaju i onda naredne godine dolaze drugi. I tako, to je reklama od usta do usta, što je najbolje.

Šta je vas inspirisalo da se pridružite poslovima u porodičnoj radionici i radnji?

-Moj otac je bio vrlo mudar po tom pitanju. Nikad nije vršio pritisak, niti govorio da moram, dao mi je slobodu ali me je i vrlo vešto uvukao u sve ovo. U sklopu naše kuće gde živimo, je i radionica i ja sam faktički odrastao u toj radionici. Gledao sam kako moj otac i njegova braća rade. Kada sam ponekad ulazio u radnju, otac uzme neki komad bakra iskrivi ga da ja ne vidim i kaže mi: Hajde ti nama ovo malo ispravi. Onda ja to nešto udaram čekićem, i kao nešto sam ispravio, onda on pokazuje svima i hvali me. A onda se oni svi kao dive - vauu...i posle mi da nešto malo novca, koji bi mi dao i bez toga, a ja srećan i zadovoljan.

Završio sam školu za kuvara, imao sam želju da budem kuvar. Kada sam završio školu otac je rekao: Slobodno ti idi radi kao kuvar, ali dođi ponekad i u radionicu. I to mu je bilo vrlo mudro. Jer znam dosta situacija kada roditelji decu prisiljavaju ka zanatu, a deca to omrznu i pobegnu. Tako sam ja povremeno dolazio u radionicu, ostanem po par sati. U jednom trenutku otac je predlagao da malo odem u radnju, gde dolaze kupci, što sam ja odbijao. Govorio sam: Nisam ti ja za radnju. Ipak, počeo sam da svraćam, a otac onda čim ja uđem nestane, kao mora da skokne nešto da završi na desetak minuta. Ja se tako zateknem sam u radnji a dođu mušterije. To je bio njegov metod, da vidim i osetim ovaj posao. I nekako malo, pomalo uvukao me je ovde i to me je osvojilo. Tako sam i ja istim metodama preneo to na mog sina.

Stari alat nasleđen od dede Mehmeda FOTO: Nina Stojanovska

Postoje li škole i radionice gde mladi sada mogu da uče zanat ili je to sve isključivo privatna inicijativa?

-Imamo školu, Mašinsko tehničku ali se učenje tamo više svodi na neku teoriju, teoretsko znanje. Ranije se mnogo više ljudi opredeljivalo za zanate, sada se mladi ljudi ne odlučuju za zanat i ja ih razumem. Meni je bilo lako nastaviti posao koji već postoji, seo sam na osedlanog konja. Imao sam pripreme, imao radnju, imao sam ko me je naučio i pokazao kako se radi. I kome se mogu obratiti, i meni je to bilo lako. E sad neko ko kreće od nule teško mu je. To je dug put da bi nešto stvorio. On prvo treba da završi školu, onda posle škole mora naći ko će ga naučiti, pa to učenje mora biti dugo. Ovaj zanat se stvarno mora učiti dugo, ima dosta caka, to je čitava veština kojom mora da se ovlada do toga de je u nekim momentima umetnost.

Na početku, kada sam tek krenuo da radim samostalno, mislio sam da sam majstor. A dešavalo se skoro uvek, kada pokažem ocu, nešto što sam napravio, on kaže super, divno, ali da si samo još uradio ovo ili ono bilo bi bolje. I pokaže mi još nekoliko nekih detalja i malo doradi taj model i dobijaš skroz drugu sliku. I onda vidiš ustvari da nisi majstor. Sada znam da treba dosta vremena da se stvarno postane majstor. Ja radim 20 godina i sada sa ovom pameću ne smem reći da sam majstor. Jesam dobar majstor ali da sam stvarno master ne smem da kažem. Ovo je i zanimljiv posao, dinamičan.

Ovi ukrasi na predmetima koje radite, da li su to gotove mustre ili trenutne inspiracije?

-Sve radim iz inspiracije. Svaki predmet je unikat. To je  najbolji način da prepoznate da li je nešto ručno rađeno ili nije. Ako imate više stvari koje se ponavljaju u izgledu - to je neka mašina radila, neka serijska proizvodnja. Ako vidite da više stavri imaju svaka različit ukras to je ručno rađeno. To je najbolji način da to prepoznate. Zato i volim ovaj posao, i posebno taj detalj umetnosti u njemu. Verovatno se ne bih ovim bavio da moram svaki put raditi nešto isto. Tada bih poludeo. Ovako kad kreneš da radiš, pa ni sam ne znaš šta će to biti na kraju, to je meni ta inspiracija. Ljudi me ponekad pitaju kako imaš živaca, a meni je to opuštajuće. Mnogo puta mi se desi kad nešto radim - ukrašavam, jedva čekam da završim da vidim kakvo će biti na kraju.

Suveniri od ratnih ostataka FOTO: Nina Stojanovska

Gde nabavljate ove materijale, bakar?

-Uvozimo bakar. Postoje špedicije koje uvoze bakar i mi kupujemo, u rolnama, koje su metar širine, a rolna može biti duga od pet pa do 50 metara. Mi onda taj bakar isecamo zavisno od toga šta pravimo. Od tih rolni sve ove oblike sastavljamo za predmete koje vidite u radnji.

A boje kako rešavate, pošto ima različitih, svetlijih, tamnijih?

- Svi predmeti koje vidite u našoj radnji su urađeni od bakra. U novije vreme imamo neke predmete od bakra koji su pozlaćeni i posrebreni, to pripada malo modernijim linijama. Imamo na primer bakrenu džezvu, i drugu sličnu presvučenu zlatom i srebrom. Kada završimo određeni predmet, dajemo zlataru da uradi pozlatu.

Posebnu pažnju i znatiželju posetilaca privlače vaze koje pravite od čaura. Ko je došao na ideju da se to radi?

- U toku rata ove radnje nisu radile. Posle rata bilo je siromaštvo. Nije se imalo para da se kupi bakar, a bilo je mnogo čaura okolo. Tu su velike i male čaure, sve one su od mesinga - legure bakra i cinka. Ima ih različitih, raznog kalibra, malih i dosta velikih: neke su topovske čaure, neke tenkovske, protivavionske...Najviše je topovskih i tenkovskih granata bilo, zatim od haubica - velikih topova, to je ono što kažu praga, i nalazi se na kamionu.

Ljudi su to skupljali i prodavali. Prodavali su ih kao sirovinu, kao gvožđe na kilogram. Mi smo to otkupljivali, onda smo te čaure ukrašavali i obrađivali, ustvari mi smo ih transformisali. Od njih smo pravili vaze za cveće.

Čaure promenile namenu FOTO: Nina Stojanovska

Da li ste odmah imali tu ideju da pravite vaze ili je spontano došla?

-Mi smo ranije pravili vaze sličnog oblika od bakra, a sada smo dobijali čaure koje su na neki način, bile gotov proizvod, mi smo ih malo transformisali i ukrašavali.

Svaka ta čaura nosila je priču da je nešto lepo urađeno od nečeg lošeg. Znači nešto što je pre ubijalo, uzimalo živote, sada se koristi kao vaza za cveće - staviš ružu uspeš vodu i to daje život. Uvek sam govorio i govorim ljudima: Da je dao Bog da ih nikad nije bilo. Ali kad su već tu iskorišćene su na najbolji mogući način.

Šta je potrebno da obradite i ukrasite jednu tu čauru i pretvorite je u vazu?

FOTO: NIna Stojanovska

-Da bismo ukrasili i obradili jednu čauru, najpre je naspemo olovom. Olovo se topi, i bude kao voda kada se rastopi - teče, a kada se ohladi postaje tvrdo. Kada bismo radili i udarali alatom i čekićem po praznoj čauri, raspala bi se. Kasnije kada je obradimo, izlijemo olovo, tako što se zagreva, olovu je puno manja tačka topljenja nego mesingu. Zagreva se plinskim brenerom i olovo iscuri. I uvek koristimo jedno isto olovo, s tim što prilikom svakog korišćenja malo kalira - ispari, pa za svaku sledeću dodamo malo olova.

Kako je počela prodaja?

-U ono vreme je ovde, i okolo bilo više vojnih baza mirovne vojske - plavih šlemova, pa su najpre ti vojnici kupovali kod nas te čaure, a mi smo ih za njih ukrašavali. Uglavnom su tražili da im na vazu od čaure ugraviramo grb njihove jedinice. Kada bi neki od njih završio svoju misiju, njegovi drugovi su hteli da mu poklone nešto za uspomenu kada odlazi, i onda mu poklone jednu čauru na kojoj mi uradimo grb njegove jedinice, napišemo njegovo ime i prezime, i datum dolaska i datum odlaska odavde. Kada smo to prvi put uradili za jednog vojnika, onda su redovno počeli svi iz tih jedinica da dolaze, sa nekim svojim idejama i željama.

Kakve su sve bile reakcije ljudi kada vide ovakve vaze?

-Ljudi kada čuju ovu priču različito reaguju. Bilo je dosta suza, često. Ovo je stvarno jedinstven suvenir, kakav ne možete naći nigde u svetu.

Od ratnih ostataka napravili ste još mnoge suvenire?

-Napravio sam olovke od metaka, od dve te male čaure napravljena je jedna olovka. Privezak za klučeve i druge sitnice.

Upravo ste jednom Italijanu rekli da ne može avionom da nosi metak - čauru koji je samo privezak?

-Zato što smo u poslednje vreme imali situacije da su turisti imali problem kad im je u prtljagu skeniran naizgled metak iako je to samo prazna čaura. Ranije su to ljudi kupovali i nosili bez problema, ali sada ne dozvoljovaju da se prenosi bilo šta što ima bilo kakvu sličnost ili dodirnu tačku ili asocijaciju na oružje. Može, autobusom, kolima, ali na aerodromu ne može.

A vaza?

-Ne može ni vaza u avion.

Šta je budućnost ove ideje? Kada prodate sve vaze i čaure koje ste uspeli da pribavite, ova priče će se završiti?

-Čaura više nema. Bilo ih je stvarno mnogo. Moj otac je u tom smuslu napravio mudar potez - nabavljao ih je i sakupljao i lagerovao. Govorio je da je ovo kratkoročno i da će ih nestati. Pošto ih je on legerovao, imali smo ih dosta, sada ih i nemamo toliko jer se prodaju i poklanjajau. Potrošile su se.

Dosta ljudi naručuje, ali imamo problem dostave, jer su troškovi mnogo skupi, skuplji od samog suvenira. Retkima to ne smeta, ali mnogi odustanu kada shvate da je dostava po nekoliko puta skuplja od samog suvenira. Onda se neki snađu da im neko donese, ili pošalje autobusom.

Čaura nema više da se kupi, ko je kupio i skladištio to je to. Ukoliko ih negde neko ima nešto sačuvano, ne prodaje se više na kilogram, eventualno po koji komad, ali mogu se prodati samo one koje su u dobroj kondiciji, ako nisu udubljene ili  oštećene.

Poklon za Stinga

Stara fotografija čuva sećanje na susret sa Stingom FOTO: Privatna arhiva

Kada je Sting imao koncert u Sarajevu, pre dve godine, a na dan koncerta mu je bio rođendan, svratio je u moju radnju. Prezentovao sam mu ovaj zanat, objasnio šta i kako se radi i pošto mu je bio rođendan poklonio sam mu jednu vazu od čaure, na kojoj sam napisao: Sarajevo i datum koncerta, odnosno njegovog rođendana. On se jako iznenadio, on je čovek koji ima sve u životu, ali nije imao nešto poput ovoga. To ga je baš dirnulo i rekao je da će uvek imati cveće u ovoj vazi, i uvek će to pričati i pokazivati svojim prijateljima.

Čaura za Klintona

Moj otac je godine 1998., kada je Bil Klinton, kao predsednik SAD, dolazio u posetu Sarajevu, za njega napravio jednu vazu-čauru, koju mu je poklonio. Klinton je reagovao rekavši: To je ubijalo, kako to možete da koristite. Otac je rekao: To je naš odgovor. Ovo je ubijalo a mi sada pravimo da to što je uzimalo život - daje život. Za njega je napravio pozlaćenu čauru, bila je žuto - bele boje.