Prva ruska predstava u Beogradu: Rukovet u šetnji gradom

Ilija Seleckij: Rukoveti su posebno Morkanjčevo delo. Volim iznenađene i začuđene poglede prolaznika. Sledeća predstava će se odigravati u vinariji

Ilija Seleckij: Snaga ove predstave je u osećanjima FOTO: S. Jovović

Beograd je nedavno dobio jednu potpuno novu umetničku formu site-specific audio predstavu Rukovet, koju je kreirala ekipa pozorišta Želim to da čujem i ruske producentske kuće Emotions Dealer. To je pozorišna forma u kojoj deo grada postaje scena, a njegovi zvuci i atmosfera postaju jednaki činioci predstave, nema glumaca kako smo navikli u pozorištima, a gledaoci nisu u sali, kako je uobičajeno, već se kreću ulicama, doživljavaju priču kroz slušalice i postaju deo grada koji oživljava i otkriva se pred njima u sadašnjem trenutku. Naziv predstave je inspirisan ritmom i idejom istoimenog komada Stevana Mokranjca. Autor ove ideje i reditelj je ruski umetnik, Ilija Seleckij, generalni producent predstave je Pavel Makeev - osnivač pozorišta Želim to da čujem i vlasnik producentske kuće Emotions Dealer, Serafima Orlova je dramaturg, glumac Luka Grbić je narator, Marija Takić - izvršni producent i PR, Boris Mijatović - snimatelj zvuka, Sara Krstić - prevod teksta sa ruskog na srpski jezik. Nakon predstave, jedne beogradske večeri razgovarali smo sa Ilijom Seleckim i Marijom Takić.

Ilija je jedan od ruskih doseljenika emigranata koji su poslednjih nekoliko godina dom našli u Srbiji, u Beogradu, izgradili novi život i nove poslove. Već četvrta godina od kako je Ilija u Beogradu. Malo uči srpski, kaže, mada ga malo i zna, ali teši se što je uveren da ga svi razumeju i kada priča na ruskom.

- Eto, danas sam bio u PIO fondu da nešto završim, sve sam pričao na ruskom, ništa ne znam, ali sve su mi završili. Sve se odmah rešava i to je jako dobro. Ilija je do dolaska u Beograd, ceo svoj život živeo u Sankt Peterburgu, i kako kaže nikada nije napustio svoj dom na duže. Potiče iz vrlo umetničke porodice, njegovi roditelji su umetnici - otac je vajar, majka arhitekta.

- I ja sam umetnička duša, nekada sam i slikao. Sve svoje škole sam završio u Sankt Petreburgu. Počeo sam da se zanimam za teatar, da se bavim predstavama, performansima, snimao sam videe, pisao muziku, puno toga sam radio. Posle svega toga ja sam došao u Beograd.

Kako je došla odluka o preseljenju u Beograd?

-Moja, tada vrlo bliska drugarica, je iz Beograda, ona je studirala i završila pozorišni institut u Sankt Peterburgu, i kao režiser radila je u tamošnjem pozorištu, u savremenom teatru. Radili smo zajedno na jednom projektu, i kada sam je upoznao bio sam oduševljen njome kao čovekom i kao Srpkinjom. Kada je počeo rat ona mi je rekla da hoće da se vrati u Beograd. I ja sam pošao sa njom. Tada je već bila počela mobilizacija u Rusiji pa nije bilo avionskih karata. Odjednom je karta za let do Beograda koštala milion rubalja, što je više od 10.000 evra. Mi smo onda kupili karte do Istanbula, pa odatle do Sarajeva, a onda sa dva autobusa smo došli u Beograd. Imao sam samo jedan kofer, koji je bio sav oštećen, gitara rastavljena...Došao sam u takvom stanju u Beograd.

Kako je izgledao tvoj prvi susret sa Beogradom?

-Prvi moj susret sa Beogradom bila je zapadna kapija, odnosno zgrada Geneksa, jer sam prvo tu stigao. Bio je to susret sa betonom i brutalizmom. To je prvo što sam video.

Da li ti se sada sviđa ponešto u Beogradu?   

-Beograd je vrlo živ grad, dosta se razvija. U početku kada sam došao, šetao sam i kretao se samo po okolini Geneksa. Navikao sam tako i u Sankt Peterburgu da šetam po rejonu u kom stanujem. Vrlo je zanimljivo da se u starom delu grada susreću različiti istorijski uticaji - rimski, turski... Sada živim na Voždovcu u naselju Šumice, obožavam taj kraj, tamo šetam, trčim i jako mi se dopada.

Kako je došlo do ideje da se radi predstava Rukovet?

-Kao režiser bavio sam se nestandardnim formatima, i hteo sam da ovde napravim nešto novo. Najpre sam istraživao grad, i u jednom trenutku sam šetao oko Slavije i kod starih zgradica koje su se nalazile iza banke. Istraživao sam taj kraj od Slavije do hotela Hilton. Fotografisao sam i posmatrao. Taj lokalitet mi se dopao, imao je dosta priča u sebi, svoju istoriju, restorane, bio je neobičan, a tako mali deo grada. I već sam počeo raditi na toj maršruti za predstavu i razvijati ideju. Pravio sam priču, snimio sam svoj glas i postavio na Spotify. Nakon toga, prikazao sam to na jednom festivalu, zaboravio sam kako se zvao. Bilo je lepo organizovano. Onda je taj deo na Slaviji srušen i počela je gradnja velike betonske i staklene zgrade. Shvatio sam da tu nemam više šta da tražim.

Našao sam novu loklaciju kod fontane ispred hotela Moskva. I krenuo sam da osmišljavam novu maršrutu, do Čumićevog distrikta i tu se završavala priča u toj prvobitnoj varijanti. Nije bilo tog dela sa šetnjom do Trga Republike. Onda sam pozvao Pavela Makeeva, pokazao sam mu sve to i objasnio ideju, koja je u tom trenutku imala mnogo verzija. Pavelu se svidelo, međutim bio je problem što je to u tom trenutku više bilo kao meditacija a ne kao pozorište. Onda smo našli dramaturškinju Serafimu Orlovu koja je dobro pisala, dali smo joj zadatak da napiše sve i sredi priču prema mojoj zamisli. Ona je ranije radila sa nekim turističkim turama i imala je priču o hramu Heke, sklopila je sve to u taj tekst da bude informativno. Sve što se govori u tekstu je istinito i predstavlja zajedništvo.

Publika u predstavi Rukovet privlači poglede prolaznika FOTO: S. Jovović

Predstavu ste nazvali Rukoveti, zašto?

-Zato što smo hteli da to povežemo sa srpskom istorijom ali i sa sadašnjim srpskim vajbom. Rukoveti su delo za koje Srbi znaju, posebno delo - deo srpskog nasleđa i zajedništvo koje jedni sa drugima ovde imamo. Mokranjac je značajan umetnik, sakupljao je muzičke razglednice iz svih krajeva Srbije. Sama reč rukovet označava nešto što spaja, buket, mali skup - i ova predstava je nastala upravo tako - kao skup zvukova, osećaja, uspomena, gestova i pokreta. U tome je i njena snaga.

U publici okupljate ljude koji se ne poznaju, ali oni se u jednom trenutku drže za ruke?

-To je pozorišni metod - imersivni teatar, radimo kroz njegov jezik sa različitim društvenim slojevima, on nam pokazuje ono što mi sami ne možemo da pokažemo. Jako je važno što takav teatar nastaje iz potrebe, i ti počinješ da ga konzumiraš, kao bioskop ili bilo šta drugo.  

Publika učestvuje u predstavi na neki način?

-Publika to razume, publika to oseća. Publika prihvata sve što se sugeriše glasom u slušalicama. Do sada je održano oko 15 predstava na srpskom jeziku i pre toga veći broj na ruskom. Publika prihvata.  

Reakcije publike?

-Reakcije publike su vrlo različite. Bilo je dosta pozitivnih komentara. Ljudi su uglavnom govorili: Ovo je nešto novo. Nikad nešto posebno negativno nisam čuo. Nekima je bilo strano da se previše uključuju u interakciju sa drugim ljudima. Publika u ovoj predstavi doživi nova iskustva, vidi nove ljude, pređe neku svoju barijeru ili granicu. Većina ljudi je stvarno pozitivna, ali sigurno da ima i ljudi kojima ovaj format ne paše i to je skroz u redu. Verujem da niko ne može da se smori na ovoj predstavi.

Koja je razlika između reakcija publike na ruskom jeziku i publike na srpskom?

-Publika na ruskom je obično skup ljudi koji rade u IT industriji. Oni su vrlo specifični, posebni, i oni nemaju previše kontakata sa drugim ljudima, neobično im je da se uzmu za ruku sa nekim - toga nema u ruskoj kulturi. Srpska publika je više otvorena, na primer u nekoj od scena kada kažem: Priđite bliže, Rusi priđu ali ostaju na dovoljnom rastojanju i distanci a Srbi priđu do pred moje lice, vrlo blizu, kao da smo u autobusu. Više se osmehuju. U ruskoj verziji predstave ne pije se rakija, ne igra se kolo, i nema scene u kojoj se razmišlja kao da se tu snima film. Tako da su te neke stvari dorađene i izmenjene. I nema one scene u podzemnom prolazu gde se ide korak napred ili nazad u skladu sa pitanjima. Moram da naglasim da je u ovoj predstavi glas koji se čuje u slušalicama veoma važan. Kada smo tražili glas hteli smo da bude mlad i svež, i uspeli smo - glas glumca Luke Grbića je odgovorio tim očekivanjima. Pošto on zna ruski jezik, najpre smo mu pustili da čuje tekst na ruskom. On je to vrlo dobro razumeo i osetio, i onda pročitao na srpskom. To nam je bilo vrlo važno.

Reakcije okoline i prolaznika, pored kojih prolazi predstava?

- To mi je omiljeno pitanje. Neki ništa ne razumeju - šta se to događa. Omiljena mi je situacija kada vidim u reakciji i pogledima ljudi pitanje - šta je ovo, kakvo je ovo čudo, svi u grupi sa velikim slušalicama koji svetle zeleno. Volim scenu kada prelazimo pešački prelaz i kada dajemo ruku jedni drugima, to je stvarno dobro, i kada smo korak u korak jedan sa drugim - to mi je omiljeno. Jednom prilikom kada smo prelazili taj pešački prelaz kod Trga - bio je tamo nastup nekog di-džeja a mi smo njima izgledali kao čudaci...

Ilija Seleckij najavljuje premijeru nove predstave inspirisanu bajkama Vuka Karadžića

Šta planirate u budućnosti za ovu predstavu?

-Predstava će nastaviti da se izvodi, da živi i trajaće još dugo. Imamo i ozbiljnu ideju da se pojavljujemo na festivalima, da pokušamo da uđemo na širu pozorišnu scenu. Verujemo da bi nam pojavljivanje na festivalima pomoglo da se pozicioniramo i približimo što širem krugu publike. Kada kažem ljudima oko sebe: Imam predstavu, pitaju: Gde, koje pozorište. Onda je to izazovno objašnjavati da nema sale, nema udobnih fotelja nema glumaca. Zvali su nas iz Negotina, gde se održavaju Mokranjčevi dani - sa idejom da za njih za festival napravimo neku verziju predstave. Nama je to jako važno. Ovaj format je maksimalno mobilan.

Hoće li biti još neka predstava?

-Još jedna predstava je već spremna, za sada je na ruskom a biće i na engleskom jeziku. Biće to predstava uz večeru i vino, gde se uz to slušaju bajke Vuka Karadžića. Tekst je pisala jedna somelijerka.

Posle ovih predstava, da li možda planiraš neki film?

-Za sada ne.

Šta bi savetovao mladim ljudima koji žele da se bave pozorištem?

-To je teško pitanje...razmišljam...da budu svesni da gledaocu treba da bude jasno o čemu se radi a oni da znaju za koga to nešto rade. Budite smeli.

A život - nastavljaš u Beogradu ili se možda vraćaš u Sankt Peterburg?

-Od 2022. godine planiram samo na mesec dana. Ne znam šta će se događati. Moji roditelji su tamo. Ja sam ovde sa suprugom. Ona je dizajner enterijera - arhitekta. Ona za sada ne razmišlja o životu u Sankt Peterburgu.

Šta se desilo sa tvojim poslovima u Sankt Peterburgu, od kada nisi tamo?

-Nije da nisam. Ja pišem muziku, i nedavno je održana premijera plesne predstave Strasti, za koju sam radio zvuk. Izvodi se na novoj sceni Aleksandrijskog teatra u Sankt Peterburgu.

A u Beogradu imam još jedan posao - vodim laboratoriju imerzivnog teatra za Ruse u okviru koje istražujemo Beograd kao dom, govorimo o tome i uopšte bavimo se tom temom.

Marija Takić: Rukovet promoviše ideju zajedništva

Marija Takić: Dešava se da se među publikom stvaraju prijateljstva FOTO: S. Jovović

Izvršni producent i PR predstave Rukovet, Marija Takić, kada je odgledala verziju na ruskom jeziku, odlučila je da se priključi ekipi koja je radila.

-Oduševila sam se tom predstavom i rekla sam im: Molim vas, moramo da uradimo ovo na srpskom jeziku. Nisam znala koliko to može da bude realno, ali oni su se u tom predlogu našli. Počeli smo da razgovaramo o tome, pričali smo o nekim delovima teksta, neke stvari koje su bile rečene za Ruse ne bi imale smisla da ih slušaju Srbi. Njihovo iskustvo je neko emigrantsko iskustvo, iskustvo gostiju, a za nas mora da zvuči kao da je ovo naš dom što i jeste. Ja sam ih onda upućivala u informacije bitne za pojedine delove teksta i predstave, da bude malo produbljenije u smisliu šta je tu ranije bilo, šta se dešavalo. I tako sam ušla u projekat. Posebno mi je bilo drago upravo iz razloga što sam razumela da su Rusi koji su doši ovde da žive, Beograd i Srbiju videli na drugačiji način, drugim očima od onoga kako mi to vidimo. Oni drugačije gledaju i na toplinu koju Srbi imaju među svojima, zajedništvo, što je i dalje vrednost našeg društva. Oni su baš zbog toga radili ovu predstavu. I ja sam zahvalna Rusima jer oni nas kroz ovu predstavu uče kako da negujemo naše zajedništvo.

Sada radim master rad na temu: Da li pozorište može da nam pomogne da se rešimo usamljenosti kao društvo? Istražujem ovu predstavu - da li ljudi koji dođu sami mogu da odu sa nekim. Realno, mi viđamo situacije, gde se ljudi na početku ne poznaju a posle idu na kafu zajedno. Meni je tokom jedne predstave prišla starija gospođa koju sam gledala preko puta sebe i rekla mi: Moramo da se zagrlimo.

Kako komunicirate sa publikom?

- Imamo male flajere, na kojima je QR kod koji kada se skenira odvede do naše instagram stranice gde je objašnjeno da je ovo pozorišna predstava i svi mogu da pročitaju informacije o tome šta mi radimo. Kada primetim da nas neko gleda sa strane, ja priđem i pozdravim ga, neki se u prvi mah uplaše, ali kada im dam flajer i kažem da je u pitanju pozorišna predstava, sasvim druga reakcija bude: O, vau, hvala...

Za koju publiku je ova predstava?

-Ja mislim da je ovo, iako znam koliko je to pakleno reći u današnjem svetu, predstava za sve ljude. Stvarno smo je napravili tako, mada kada kažeš ovo je site-specific imerzivni teatar- naravno da će doći obrazovana publika, prvenstveno. Sadržaj predstave je vrlo jednostavan - jezik kojim govori je napisan veoma jednostavnim stilom, i to može da razume svako. Čak i ljudi koji nikad nisu izašli iz formata standardnog pozorišta, iako im je na prvu loptu zastrašujuće, ovo će im biti vrlo pitko. Jedino što je to možda preterano za baš mlađu publiku ispod 18 godina, jer oni još nisu opterećeni temama kao što je usamljenost, mada ponekad dolaze roditelji sa mlađom decom.

Imam utisak da vas tradicionalni mediji ignorišu?

-Pisala sam svima, ali nije bilo nekog interesovanja. Uglavnom nas prate i informišu o nama neki manji portali i influenseri.