Mbemba Bangura - majstor đembea: Hoću da naučim užičko kolo

Selo je temelj svega. Ja sam srećan kada sviram. Amerika je prelepa zemlja a kultura mala. Ritam i ples su nerazdvojne stvari. Muzika je komunikacija.

Mbemba Bangura: Najvažnije za mene je deljenje kulture FOTO: Nina Stojanovska

Zvuke iz Gvineje, prvih dana novembra, slušali smo u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu, u okviru radionica koje je vodio majstor đembea Mbemba Bangura, a sve je začinjeno njegovim nastupom. Bangura već tri decenije kao neprikosnoveni majstor oblikuje bubnjarsku i plesnu scenu u Americi. Putuje po celoj planeti kao izvođač, podučava mlade muzičare, radi koreografije i sarađuje sa mnogim plesnim grupama. Snimio je tri albuma - Wali, Fanji i Wofabe, i pojavio se kao gost na brojnim drugim izdanjima, kao i u Wulina instruktivnim DVD izdanjima Wamato (“Everybody Look!”).

Bangura je u muzički svet ušao već kao sedmogodišnji dečak u osnovnoj školi u Gvineji, gde je rođen i odrastao.

-Deca u Gvineji odrastaju kao i bilo gde drugo, igraju se, igraju fudbal, košarku, rade razne stvari. U to vreme nije mnogo dece želelo da svira đembe - to nije bilo popularno. Niko nije svirao bubnjeve u mojoj porodici, nije bilo takvog uticaja. U Gvineji svaka škola ima svoje takmičenje u muzici i plesu, i prilikom potrage za kandidatima za jedno takvo takmičenje, jedan moj drug je rekao: može on to da svira.

-To je bio prvi put da sam počeo da sviram, prvi put da sam stvarno stavio ruke na đembe. Pre toga sam samo lupkao prstima po stolu i to je bio moj prvi ritam. Prvi put sam nastupao 1969.godine u performansu u školi u okviru takmičenja. To je bio važan dan za mene, jer su me nakon toga pozvali da postanem član gradskog baleta, trupe koja je okupljala decu do 17 godina.

Do svoje četrnaeste godine pokazao je ogroman talenat i veštinu i bio je pozvan da se pridruži nacionalnom baletu glavnog grada - Baletu Konakrija. Tu je uspeo da postane glavni bubnjar i postane vrlo popularan u gradskoj muzičkoj zajednici. Za sva takmičenja se ozbiljno pripremao, svi vežbaju najmanje pet meseci za nastup. Nakon sedam godina sviranja sa gradskim baletom, Mbemba je postao majstor bubnjeva i bio pozvan da svira za balet Đoliba, najpoznatiji i najugledniji balet u Gvineji u to vreme.

-Kada sam prešao u Nacionalni balet, što je bio viši nivo, vežbali smo svakog dana po 4 - 6 h, od ponedeljka do četvrtka, a ponekad i petkom. Kad si u nacionalnom baletu - to ti je posao. U celoj grupi je bilo 53 ljudi, ali kad se putovalo na nastupe išlo ih je manje. Svako treba sve da zna i da svira i da pleše, jer se događa da te stave na različite pozicije u trupi. Kad si mlad, premeštaju te po pozicijma i svašta naučiš.

U ovoj trupi je radio rame uz rame sa drugim majstorima bubnjeva, među kojima se posebno isticao njegov dugogodišnji prijatelj Mamadi Keita, sa kojim je stvorio mnoge muzičke aranžmane. Upravo sa ovom grupom je prvi put otputovao u Ameriku. Posle nekoliko turneja u Evropi i dve turneje po SAD sa baletom Đoliba, Mbemba je odlučio da započne samostalnu karijeru, i osnovao je 1988. svoju prvu plesnu trupu u Amsterdamu pod nazivom Africa Soli. Dve godine kasnije preselio se u Ameriku, danas živi i radi u Njujorku. Pomogao je osnivanje škole bubnjeva i plesa Fareta School of Drum and Dance, jednog od najznačajnijih centara te vrste u Njujorku. Nekoliko godina kasnije, zajedno sa majstorom plesa Jusufom Kumbasom osnovao je Les Ballet Bagata.

O instrumentima u Gvineji

-U Gvineji i uopšte u zapadnoj Africi postoji neverovatan izvor muzike i instrumenata, mnogo tradicionalnih instrumenata. Đembe je vrlo popularan, ali nije jedini instrument. Postoje i balafon (drvena vrsta ksilofona), ngoni (žičani instrument), kora, dundun i mnogi drugi. Svaki instrument pripada različitoj etničkoj grupi. Iz tih ritmova kasnije se razvio bluz, rok, pop, elektronska muzika. Postoji mnogo različitih ritmova i pesama, svaki ima svrhu - za svadbe, obrede, žetvu, inicijacije, maske... Muzika u selu nije samo za zabavu, već i način komunikacije i lečenja.

O baletu / plesu

-U Gvineji kada kažemo balet, mislimo na nacionalnu plesnu trupu. Sve počinje od tradicionalnih plesova koji dolaze iz sela i različitih etničkih grupa. Kada se od tih tradicija napravi scenska forma i predstavi publici, to postaje balet - odnosno nacionalna plesna kompanija. To je tradicionalni ples a ne klasičan balet, kao što sam pojam balet znači u zapadnoj kulturi. To su vrlo profesionalni igrači - ali pre profesionalnosti odlaze u selo da uče, a zatim mogu biti izabrani za gradske ili nacionalne ansamble.

Ritam i ples su nerazdvojne stvari. Sve je ritam, bilo šta da radiš, da kuvaš, šetaš, učiš, imaš ritam - tu počinje ples. Tradicionalni ples se dešava u selima - na svadbama i ceremonijama. Tu vidimo zajedno muziku i ples. Svaka etnička grupa ima svoje ritmove i instrumente. Neke porodice su muzičke - pa deca uče od roditelja, muzika često prolazi kroz generacije.

Ideju za nacionalne plesne trupe započeo je Keita Fodeba, koji je osnovao Ballets Africains, okupljajući umetnike iz različitih zemalja. Išao je po selima i nalazio ljude za ples i muziku. Kada je Gvineja postala nezavisna, (Gvineja je bila francuska kolonija do 1958. godine, prim. aut) taj balet je postao Nacionalni balet Gvineje. Članovi iz drugih zemlja su se vratili u svoje zemllje i napravili nacionalne balete tamo. Neki su i ostali. Kasnije su i druge zemlje - Mali, Senegal… osnovale svoje trupe. U Gvineji postoje dva velika nacionalna ansambla: Ballet Africains i Ballet National Đoliba. Ja sam bio deo Đolibe. Sve te trupe putuju po svetu i imaju ulogu da prenesu znanje.

Putovanja i turneje

-U nekim prošlim vremenima nismo razmišljali da idemo iz Gvineje. Trudili smo se da naučimo nešto i da predstavljamo svoju zemlju. Ali kad naučimo, kažemo moramo jos da učimo, upoznajemo kulture, istražujemo - predstavljamo ljudima ono što znamo. Imali smo političku situaciju da nije dozvoljavano da se ode iz zemlje (Gvineje), ako odeš nećeš moći da se vratiš - jer su hteli da sačuvaju kulturu. I bilo je mnogo bolje da budeš član Nacionalne dens grupe nego da odeš. Kada je došlo do promena, nove vlasti su rekle: sve je otvoreno i slobodno. Tada smo počeli da putujemo. Pored dva postojeća nacionalna baleta, počelo je formiranje privatnih plesnih grupa, i svi su počeli da putuju na turneje u Evropu i Ameriku. U Ameriku sam prvi put došao posle turneja po Evropi sa Nacionalnim baletom. Nismo planirali da ostanemo - samo da podelimo kulturu sa svetom.

Mbemba Bangura: Prvi put sam stavio ruke na đembe sa sedam godina FOTO: Nina Stojanovska

Amerika

-Kada sam prvi put stigao u Ameriku (1978.g.) ostao sam tamo osam mesci. Video sam tu zemlju i rekao sam - prelepa zamlja a kultura jako mala. I vratio sam se u Gvineju. Tri godine kasnije ponovo sam došao u Ameriku i upoznao Mateju (Mateja Miljački, srpski muzičar, prim.aut.). Znam ga više od 25 godina. Znao sam za Jugoslaviju i za predsednika Tita, ali nisam znao za Beograd. Tada nisam razmišljao da li ću se ikada vratiti u Gvineju, ali sada ne razmišam da se vratim. Sada putujem sam. U to vreme u Americi je bio jedan stariji bubnjar, majstor. Ja sam drugi, posle njega. Kada putujemo, povezujemo ljude - Afrikance, Evropljane, Amerikance, sve. Ljudi se svađaju jer se ne poznaju. Muzika nas spaja. Zato putujem i podučavam - da gradim razumevanje. Kulturna razmena je veoma važna.

Tehnologija

-Svi se fokusiramo na te tehnološke stvari, a zaboravljamo suštinske. Ako hoćeš da ideš u muzej ti odeš, preko tehnologije, preko telefona. Na selu to ne može - ne možeš da odeš na google i da gledaš, nego moraš peške, moraš da hodaš. U selu ti eventualno pokažu put ili pravac i ti hodaš. Mnoga sela i dalje ne veruju u tehnologiju. Nema ni auta, u selu jednostavno - hodaš.  

O značenju muzike

-Muzika je komunikacija, ali i isceljenje. U selima muzika prenosi poruke, okuplja ljude, leči duh.

Selo

-Selo je osnova. Moja tehnika nije seoska. Sad u selima ne žele da sviraju kao ja - to im je previše. Moja tehnika je previše za njih. U nekim selima muzika je sredstvo za komunikaciju između sela. U nekima je ritual za žetvu. Različiti instrumenti imaju različitu muziku. Ritmovi imaju svrhu a najvažnija svrha je komunikacija. Komunikacija može da se koristi i za isceljenje. Neki ritmovi se koriste za tradicionalne cereminije u selima, kada se okuplja zajednica. Postoji i muzika za maske. Za različite maske su različiti ritmovi. Neke maske imaju dobre ritmove. Svaka maska je zadivljujuća, mora da ima muziku. Maska reprezentuje etničku grupu i muziku. Neke maske mogu da štite ljude, ali neke su baš loše. Neke maske pomažu ljudima. Ljudi u selima veruju u to, često ne idu u bolnice već se leče u selima.

O ulozi griota

-Grio (griot, francuska reč.,prim.aut.) su čuvari istorije i kulture, oni pevaju o ljudima, o porodicama, o precima. Oni čuvaju istoriju porodica i sela kroz pesmu i muziku. Znaju poreklo svake porodice i prenose te priče kroz generacije. Njihov posao je da prenose priče i održavaju mir u zajednici. Kada grio peva o tebi i tvojim precima, to te može i rasplakati - to je vrlo lično. Grio ima značajnu ulogu u društvu. Oni prenose poruke, uče decu svemu - deci ispričaju priču o precima, o roditeljima. Oni znaju i da sviraju. Oni se koriste da jedna strana priča sa drugom, i to se prenosi kroz familiju. Grio pleše i igra i tako prenese poruku. Grio je jako važan za Afričku zajednicu. Kad god se svira muzika Grio će tu da bude. Nekad ljudi daju pare Griu. Grio kad peva peva o tebi samom. Nekad ljudi plaču. Grio je baš koristan za društvo. I treba da iscele zajednicu - da ljudi budu dobri u zajednici. Grioti čuvaju zajedništvo i pomirenje u zajednici.

O uticajima i stilu sviranja

-Imam svoj stil. Svakao da su na mene uticali mnogi majstori: Jusuf Kumbasa prvi afrički učitelj plesa koji je živeo u Americi, Famudo Konate majstor za bubanj, za đembe, Mamadi Keita… Kad sam bio mlad gledao sam ih. Svi su oni bili moji uzori i učitelji, veliki majstori bubnjeva. Sada imam svoju tehniku ne pratim tuđu. Kada ću da sviram - sledim duh u sebi - to sam ja. Ne pratim nikoga idem sam sa sobom. Predstavim sebe. Kada sam još bio u nacionalnom baletu - vođa grupe mi je rekao: budi svoj, nemoj da ideš za bilo kim i da gledaš šta drugi rade. Kada sviram sa nekim, ja kažem: nemoj da sviraš kao ja, budi svoj. Muzika mi je potpuno promenila život. Mnogo je volim. U mojoj porodici niko ne svira, ja sam jedini muzičar. Ne potičem iz muzičke porodice, ali sam sam pronašao svoj put kroz bubanj.

O motivaciji

-Sviranje me čini srećnim. Čak i kad imam probleme, dok sviram, zaboravim na sve. Muzika nije mesto za probleme; ostavi ih i sviraj sa radošću. Kada sviram srećan sam. Mnogo sam srećan. Volim da sviram. Kad imam problem - kad sviram ne pokažem problem, nego sam mnogo srećan. Neki su me pitali da li možeš da sviraš i razmišljaš o nečemu drugom. Kad imaš problem muzika nije doktor. Ostavi problem i sviraj muziku.

Saveti mladim umetnicima

-Prvo nauči osnove - položaj ruku, nauči kako da staviš ruke, nauči poziciju za ruke kad je pauza, nauči tonove. Najvažnija je pozicija šaka i da se opustiš. Ne treba da budeš zgrčen, da se boriš. Đembe nije boks, ne smeš da se naprežeš. Moraš biti opušten. I zapamti: ne postaje se majstor za dan ili dva, već kroz godine rada i poštovanja učitelja. Mlađi učenici često nemaju strpljenja. Da bi nešto naučili treba pet do šest godina. U Gvineji je ranije postojala praksa da učenik treba da bude u kući svog učitelja, da imaju odnos kao majstor i šegrt - da učenik čisti, pere, pomaže i naravno da vežba, da koristi instrument. To je bio deo procesa učenja i poštovanja. Posle mnogo godina, majstor bi organizovao ceremoniju i blagoslovio učenika, i može da kaže - da je zadovoljan s učenikom i srećan. Taj blagoslov mu daje pravo da svira i predaje. Kada bi učenici dolazili u kuću nastavnika da tu ostanu i da uče, nisu se davale pare nastavniku, nego tradicionalmni poklon učutelju kao simbol poštovanja, koji se naziva kulanat. Porodica od učenika donese kulanat. Toga više nema, danas je drugačije, ljudi daju pare za časove, a ima mogućnosti i da se uči kod majstora.

O pravljenju đembea

-Đembe pravi čitav niz majstora, od onih koji seku i donose drvo, pa onih koji izdube drvo, do kovača koji zatežu metalni obruč i kožu. U različitim zemljama pravi se od različitog drveta, najčešće od tvrdih vrsta kao što su lenke, hare ili mango. Gvineja ima mnogo dobrog drveta jer ima dugu kišnu sezonu. U Maliju i Burkini Faso klima je suva pa je i zemlja suvlja, pa je i zvuk drugačiji. Zvuk zavisi od vrste drveta. Koža je obično kravlja. Ranije se koža ušivala na đembe, a bubnjevi su se zagrevali na vatri da bi se zategli, danas se to radi konopcima i metalnim obručima. Oko šest meseci traje pravljenje jednog bubnja.

Đembe - najkvalitetniji primerci su od drveta manga FOTO: Nina Stojanovska

Imam svoju firmu-fabriku „Wula drum“ u Njujorku u kojoj je angažovano 25 inženjera da prave đembe. Kupujemo drvo iz Gvineje i naši majstori završavaju bubnjeve. Ranije je svaki bubanj bio jedinstven i prirodan, bez ukrasa. Danas ljudi dodaju dekoracije, ali ja više volim starinski način. Nema definisanog dizajna za izradu đembe. Pravi se tako da se prilagodi drvetu od koga se izrađuje. Svaki je jedinstven i unikatan. Danas ljudi očekuju katalog. Nema kataloga. Ja sam stara škola - bitan je zvuk, a majstorima je važan kvalitet drveta, metala i kože. Majstori koji prave bubnjeve ne znaju da sviraju, a muzičari koji sviraju ne znaju da prave bubnjeve.

Uz to postoji pravilo da niko ne treba da svira tuđi bubanj, a ako je to neophodno mora zatražiti dozvolu. Nečiji đembe je samo za njega. Kada sam prvi put bio na turneji i nastupao u Jugoslaviji, imali su grejalice umesto vatre da stave pored bubnja.

O iskustvu u Srbiji

-Veoma sam srećan što sam ponovo ovde. Ljudi su otvoreni i željni da uče o afričkoj kulturi. Kada sam prvi put došao prošle godine, video sam veliki potencijal za đembe i afrički ples. Zato sam se vratio. Želim da pomognem da se napravi čvrst temelj, da se kultura deli i da nova generacija nastavi da svira. Ne radimo ovo zbog novca. Studenti koji su pohađali moje radionice i učili su različiti, bilo ih je vrlo mladih, od 11 godina pa naviše. Neki su došli iz Hrvatske, Slovenije pa čak i iz Mađarske. Većina su početnici. Hoće ljudi da nauče afričku kulturu. Oni hoće da naprave dobru osnovu, jer nemaju prilike mnogo da ovo uče. Imao sam jako malo vremena da prošetam kroz Beograd, video sam da je gužva. Moji prijatelji su mi pokazali i hoću da naučim užičko kolo.

Prošle godine kada sam se vratio iz Beograda u Ameriku, pričao sam tamo mojim učenicima gde sam bio. Oni su se začudili jer ne znaju. Ljudi uglavnom misle da je đemba samo Afrika, ali nije. Ona je svugde.

Vaša tradicija je vrlo drugačija od afričke, ali koreni su slični - obe potiču iz naroda. Afrička muzika uvek počinje u selu - selo je osnova svega.

O značenju reči đembe

-Đembe ima različite nazive u različitim etničkim grupama. Đembe - bukvalno značenje je „dobro jeste“. U državi Mali đembe nazivaju bambara, za veliki đembe u koji se stavlja pirinač kažu tasa.

Najvažnije u karijeri

-Najvažnije za mene je deljenje kulture i podučavanje širom sveta. Svirao sam u mnogim zemljama i video kako muzika spaja ljude. To najviše cenim - prenos duha Gvineje i đembea novim generacijama.

Mateja Miljački: Mladim bubnjarima nedostaje disciplina

Mateja Miljački FOTO: Nina Stojanovska

Majstora sviranja na đembeu Mbembu Banguru, u Beograd dovodi Mateja Miljački, srpski perkusionista, inženjer i producent. Miljački je učio od najpoznatijih učitelja u Americi, Maliju i Gvineji, nastupao sa mnogim grupama, a kao producent sarađivao sa mladim muzičarima u zapadnoj Africi. Osnivač je KUD-a Đembija u Beogradu, koji neguje tradicionalnu zapadno afričku muziku, kuluturu i folklor, i produkcijske kuće Sambalolo, koja organizuje muzičke festivale u Maliju i Gvineji.

-Naš glavni cilj je da dovedemo majstore koji zbog nekog razloga nisu prisutni kod nas, nema ih puno u Srbiji. Retka je prilika da imamo ovako jednog majstora koji je svirao sa gomilom baleta i grupa tokom svoje karijere.

Mateja je Banguru upoznao još pre 27 godina u američkoj državi Mejn na radionicama koje je tada tamo držao.

-On je jedan od mojih prvih učitelja. Ja sam nakon toga išao u Gvineju, Mali... Uvek sam voleo ritam. Sa perkusijama sam počeo u Americi tokom školovanja. Moj prvi učitelj me ništa nije naučio, ali je imao dobre priče. Na pitanje da li u Srbiji postoji scena za ovu vrstu muzike, Mateja kaže da scena koja sluša i voli nije isto što i scena koja svira.

- Mi pokušavamo da stvorimo nešto. U kulturi Gvineje ključ uspeha je disciplina, sve to se neguje kroz takmičenja u školama. Država to podstiče. Kod nas nema discipline. Fali i učitelj. Mbemba je zato tu. Ovde u muzičkim školama nema afričke muzike i kulture. Ima mladih ljudi koji hoće da vide nešto drugačije i čuju nešto o Africi. Ja hoću da uradim nešto za njih. Muzej afričke umetnosti u Beogtradu je unikatan, zato tu radimo ove radionice. U vreme Pokreta nesvrstanih postojala je kulturna razmena između zemalja članica, bilo je više saradnje. Mnogo umetnika je gostovalo kod nas a i naše grupe i KUD-ovi su išli u Gvineju i uopšte u Afriku.