Nenad Azanjac, osnivač pop hora: Ljudi, ’ajde da pevamo

Nenad Azanjac: Pevanje je prirodno, bazično izražavanje FOTO: Marko Divjak

Vikanje je prirodan način izražavanja. Suština umetnosti je sloboda. Snaga zajednice ima moć. Možda osnujem svoju akademiju. Tražimo asistente koji bi radili sa nama.

Nenad Neno Azanjac po obrazovanju je muzički pedagog što mu daje širok spektar profesionalnih mogućnosti - on je profesor muzike, solfeđa i klavira, dirigent, ali široj javnosti poznat kao osnivač pop hora. Svira klavir, gitaru - bas gitaru, udaraljke i peva. Malo je vežbao i saksofon, ali je za sada na tome ostalo. Nenad je obišao ceo svet, radio na kruzerima, jedno vreme boravio u Nemačkoj i na kraju se vratio u selo Brusnica, kod Gornjeg Milanovca gde živi sa porodicom. Kaže: Živim u Brusnici, kod jasena - jasen je zapis, pa treba tako naglasiti. Tu je sa suprugom Izabelom, Nemicom sa kojom čeka drugo dete. Kroz smeh podseća na izreku: „Otišo je on iz sela a selo iz njega nije“, i dodaje: U najpozitivnijem kontekstu - selo nikad nije iz mene otišlo.

- Gradska priča je fenomenalna za neku gradsku ekipu. Ja volim da hodam bos, volim kada izađem iz kuće da izađem u dvoršte a ne u hodnik. Ja volim da kafu pijem sa komšijom, ispred, na tremu, volim da legnem u svoje dvoriše na zemlju pa da gledam oblake i zvezde, volim da prošetam po šumi, odem u pečurke, da prošetam po mojoj livadi da uberem maslačak, zelje, začinsko bilje. To je važno za mene, za moju decu. Ne znam šta će biti u budućnosti. Mi smo odabrali da živimo tu da bi deci pokazali da to postoji. Jednoga dana i oni će sigurno imati želju da vide šta sve postoji u svetu. I naravno i treba da vide i onda će odabrati šta je za njih najbolje. Ja ću dati sve od sebe da moja deca postanu dobri ljudi. Supruga i ja se trudimo da im damo dobar uzor i dobar temelj, sa dobrim temeljom mogu da izaberu gde će živeti.

Nenad je po završetku muzičke akademije svirao u nekoliko bendova u Srbiji - bili su to Euterpa, Gigolo, kasnije Tri saks.

- Tri saks je bio vrlo interesantan - saksofon, udaraljke i klavir, a ja sam pevao. Uz to sarađivao sam u raznim sastavima gde sam svirao gitaru. Bile su to svirke po klubovima, venčanja, korporativne zabave, koncerti...

A onda je jednoga dana otišao na kruzer, bilo je to 2016.godine. Tamo je svirao klavir, pevao i vodio muzički ansmabl koji je brojio katkad šest a katkad osam pevača. Brinuo je da oni pevački urade svoj posao kako treba. Bili su to ljudi koji su završili muzičke akademije za pevanje.

-Sa njima sam radio veoma slično kao što sada radim u pop horu, jer ljudi su ljudi, kaže Nenad.

Kuda ste sve prošli pevajući na kruzerima?

-Svuda sam stigao i prošao od severa Norveške do juga Indije. To su veliki brodovi kao plutajući hoteli. Recimo, na jednom takvom kruzeru je bilo oko osam hiljada ljudi. Obišao sam svet i vratio se u Brusnicu. Posle kruzera, kada sam upoznao suprugu, živeli smo jedno vreme u Nemačkoj, nastupali smo i radili. Nastupali smo i u Crnoj Gori, po restoranima. Ostajali smo i po dva tri meseca u Crnoj Gori, tokom sezone.  

Kada je nastao pop hor?

-Pop hor je nastao sedmog februara, 2022. godine, evo sada ulazimo polako u četvrtu godinu. Osnovali smo horove u Gornjem Milanovcu, Čačku, Kragujevcu, Nišu, Kruševcu, Novom Sadu, Beogradu, Zemunu, Zrenjaninu, Vrbasu. U planu su Sremska Mitrovica, Subotica i Šabac. Pojedini od tih horova su trenutno na nekoj vrsti pauze, zato što su asistenti koji su vodili probe u nekim svojim obavezama pa ne mogu da se posvete.

Nenad i Izabela Azanjac FOTO: Privatna arhiva

Koliko ima članova, koliko njih se aktivno bavi pevanjem u horu?

-To je dobro pitanje. Članstvo je fluidno, varira. Hor nije obavezan, hor je dobrovoljan. Tu dolaze ljudi da se rasterete i zabave. Svako dođe po to po šta je pošao, kad to uzme nastavi dalje. Tako da je to uvek kao reka - teče. Stalnih članova možda ima oko 200, a kroz hor je prošlo preko hiljadu duša.

Šta ste iz tog procesa naučili vi a šta oni koji dolaze i odlaze?

-Mi smo zamislili da je to nešto rasterećujuće i neobevezno, u startu smo to tako postavili i zato to i jeste tako. Mi smo verovatno dosta toga naučili iz rada sa toliko ljudi. Svako je na svoj način doprineo tome da budemo bolji, prvenstveno kao ljudi, a posle i kao stručnjaci. Zajedno smo prolazili kroz situacije koje su svakako uticale na sve nas: od toga da pružimo ruku i kažemo dobar dan, tolikom broji ljudi, pa vežbanja, pa putovanja, pa nastupi, ima tu i smeha i suza i radosti i tugovanja i raznih životnih situacija kroz koje svi zajedno prolazimo.

U vašim pozivima za nove članove naglašavate da nema audicije, nema nota...Da li stvarno svako može da peva?

-Vaše pitanje proističe iz uverenja da su samo pojedini bogom dani. Ali to nije istina. Svi smo bogom dani. Pitanje je samo da li je neko razvijao svoj talenat ili nije razvijao svoj talenat, ili u kojim se pravcima razvijao. Ako uzmemo najprostiji primer, najprostije očigledno - šta mislite da li svako može da bude građen kao Švarceneger? Može. On je bio jako mršav, kamion da prođe pored njega oduvao bi ga. On je jednostavno proveo sate i sate razvijajući svoje telo - zato se i zove bodibilding, gradio je telo. I jednostavno, svako to može u potencijalu. Ali, ako neko reši da se posveti filozofiji i proučava stoicizam 20 godina i non stop je u biblioteci - sigurno neće imati mišiće kao Arnold Švarceneger. U tom kontekstu, apsolutno svako može da peva, u potencijalu, samo je pitanje koliko je i na koji način to razvijao ili nije razvijao. Najčešće se dešava u ranom detinjstvu da su deca, sputana u slobodnom izražavanju. Deca uglavnom nemaju pravo slobodnog izražavanja sve do nekih kasnijih godina kada se za to pravo izbore. A to slobodno izražavanje podrazumeva da skiče, da vrište, da ciče, da urlaju i sve je to pevanje. Na taj način se mi prirodno izražavamo. Sada kada pričam sa vama ja koristim glas onako kako smo navikli da ga koristimo u govoru. Pesma je mnogo prirodnija stvar, vika je mnogo prirodnija stvar nego ovo kada ja sada ovako tiho pričam sa vama.

I kada dođete kod nas na selo videće da svi viču. E sad, to u stanu ne može da se izdrži - zamislite zgradu sa 28 stanova, primera radi - sve bračni parovi sa po dvoje dece, i kada bi svi vikali to bi bila katastrofa. I onda dolazi do sputavanja - socijalnog pritiska - pssst, tiho, čuće neko...i tako. Na taj način se onesposobljava dete a kasnije i čovek da pusti glas. Tako dođemo u situaciju da neko ko je bio nestašan ili uslovno rečeno nevaspitan, postane pevač. Nije mu mogao niko ništa. On ima viziju i ideju, ima visoko samopouzdanje, ali to se dešava jako retko. Znači u potencijalu svako može da peva. Šta je važno? Koliko je neko koristio taj svoj talenat koji je svakom dat, što ja odgovorno tvrdim. I ako zađete malo dublje u tu analizu videćete da neki mnogo pametniji ljudi od mene tvrde to isto. Takođe, ima i jedan pozamašan deo ljudi, ne toliko pametnih, koji tvrde da je to nemoguće. Neprekidno dobijam poruke da je to nemoguće.

Ko vam piše te poruke? Anonimni ljudi ili struka?

-Ljubomorni ljudi. Ne bih mogao da kažem da je to struka, to su uglavnom kafanski muzičari. To nije struka, to je neko ko ima ideju da je on talenat. Neko ko ne razume da iza talenta treba da postoji rad. Zaboravlja da je on radio i razvijao to godinama, jer, na primer 20 godina peva u kafani. On ne konta da je zahvaljujući baš tom radu sada mnogo bolji nego na početku. I misli da je on bogom dan. E sad, malo misli a malo bi i voleo da je tako. Onda, ako se desi da dok on u nekoj kafanici peva i vazdiže se, a neko mu kaže - to nije ništa, evo i ovi u pop horu pevaju. I onda meni stižu poruke - ne može to tako, naći ću ti nekog ko baš nema pojma, videćeš da li ćeš uspeti da ga naučiš. Ja uvek kažem: Ja sam tu, znaš gde sam, moj broj telefona je tu, moja instagram stranica je otvorena, termini proba i sve je otvoreno. Samo neka dođu.

Pop hor dokazuje da je moguće to što vi tvrdite?

-Tako je. Mi to dokazujemo.

Pop hor se rado odaziva da nastupa na festivalima FOTO: Privatna arhiva

Kako izgleda to kada neko dođe a nikad nije pevao, bez obzira šta su razlozi i motivi? Šta radite sa njim?

-Prvo radimo neke vežbice koje služe da relaksiraju i da otvore osobu ka ideji da šta god da se desi neće biti kažnjena. To je prvi stadijum - nema kazne.

Verujem da se iznenade?

-Tako je. Iznenade se. Taj prvi trenutak kad im se ozare lica, kad su pustili glas i ništa se negativno nije desilo, vrlo je dragocen. To se ljudima jako retko dešava, verovatno u pijanim stanjima u kafani - kada se napiju i pevaju, isključili su kontrol frik u glavi - i sve je u redu.

Mi pozivamo sve one koji pevaju u kolima, u kupatilu, u kuhinji, na svadbama...gde god, jer ako neko peva on ima želju. Jedino je želja potrebna. Naravo želja se dokazuje time, koliko si puta došao na probu i vežbao. Sve obaveze i ceo rad smo relaksirali do krajnjih granica - tekstovi se čitaju, melodije se uče veoma lagano, postupno, polako, bez pritiska, opušteno. Za mene je samo bitno da oni dođu, oni će 100 posto propevati. I to je to. To je normala kad svedemo pevanje na ono što jeste - a to je prirodno bazično izražavanje. Kada sam bio mali, deda me je vodio na slave i na tim slavama nije bilo muzike nego su oni zajedno pevali. Svi su pevali. Jedan započne pesmu, drugi se nadovežu. To je isto bio hor.

Pretpostavljam da ste i vi pevali sa njima.

-Naravo. Nisam baš znao sve te pesme, ali gledam, slušam pa ukačim negde. To je to. Budimo realni - orači su pevali, kopači su pevali, imali smo žetelačke i dodolske pesme, a nije bilo muzičke škole. Jel neko išao u muzičku školu i na kopanje? Nije. Pa kako onda on može da peva? Pa imali smo pevanje na prelu i na poselu. Napravljena je fama i fora oko toga - kao sada sam ja pevačica, sada sam dva prsta viša od svih.

Da li pevanje može pomoći ka prevazilaženju anksioznosti? Kako to razumeju ljudi koji stvarno imaju neku takvu poteškoću?

-Vaši će se čitaoci možda iznenaditi, ali anksioznost nastaje u trenutku kada počnemo da tumačimo. U muzici nema vremena za to, muzuka teče. I ti kad si unutra, kad si u toku, kad si deo jedne pesme, jednostavno nemaš vremena da tumačiš. Nemaš vremena, nemaš resursa, nemaš potencijala da radiš šest stvari u isto vreme, jer moraš da pratiš tekst, vodiš računa o melodiji, i da gledaš u mene kada dirigujem - dajem znak - prisutan si sada i ovde, nema tumačenja - kako će biti, šta će biti. U psihologiji je to kao hrčak koji vrti onaj točak u kavezu - to se dešava u mozgu i nastaje anksioznost, jednostavno stanje u kome se čovek zaledi.

Mi kroz to prolazimo na jedan vrlo simpatičan način. Dolaze kod nas žene koje su prošle kroz teška traumatska iskustva, pa nađu ovde svoj način da izađu na kraj sa tim. Takođe snaga zajednice - to je nešto o čemu danas malo ko priča. Ali vi kada ste u društvu nekako je sve lakše. Ako ovde sad ima 30 ili 50 - 60 žena, vi ćete sigurno među njima naći dve - tri sa kojima možete da porazgovarate. Veliki problem je i usamljenost. To se često dešava ženama, kada odgoje decu, deca odu, a ona ostane kao da ceo život nije bila majka - napuste je. Viđam puno starijih žena, puno usamljenih žena, kojima deca jako slabo ili retko prilaze i to stvara problem.

U pop horu se dešava stvarno jedan anti stres, jedan izduvni ventil. Ovde  dobijate slobodu da se ponašate kako god želite, dok god ne ugrožavate druge. Mi uživamo u svemu šta god da se desi. Ako neko pogreši mi se svi zajedno smejemo - pa šta. Ja ih ohrabrujem - morate grešiti da biste naučili, jer ako ne grešite ja nemam šansu da vas naučim. Ako pokušaš i pogrešiš - super. Ako ne pokušaš nemamo šta da radimo. I to je osnova tog nekog segmenta koji je da kažem - anti stres, anti depresiv ili eliminiše anksioznost. Nisam ja to tako želeo pa postavljao, jednostavno sam dobio svedočanstva od toliko žena da je to tako. I shvatio sam to iz njihovog svedočenja.

Svi ljudi mogu da pevaju: Nenad Azanjac FOTO: Privatna arhiva

U horu imate više žena srednje dobi? Zašto je manje muškaraca?

-Da. Stvarno ne znam, samo znam da je tako. Šta je razlog, ne znam. Dolazili su i mlađi, dođu i budu tu neko vreme i odu. Valjda im nije interesantno. Možda zato što pevamo pesme koje su starije. Ja sam romantik pa volim te neke starije pesme iz vremena dok je muzika još imala smisla.

Kako izgleda jedan vaš tipičan radni dan?

- Prvo buđenje, pa instagram, još u krevetu, odgovaranje na FB, poruke, postavljanje sadržaja, onda telefoni - ko je zvao, poruke...Kada to obavim onda izlazim iz sobe i kažem: Dobro jutro svima. I onda, pogotovu sada kada je upis novih članova, po ceo dan imam obaveze. Odgovaram na poruke, komuniciram sa ljudima, objašnjavam šta je pop hor... U danima kada imamo probe sedam u auto, idem u grad u kome je proba.

Koliko imate dnevno proba i horova koje obiđete, sa kojima radite?

-U Beogradu imamo dve grupe i jednu grupu u Zemunu, tako da ja obiđem njih. S vremena na vreme obiđem i Novi Sad, a ove ostale rade asistenti. Moralo je tako. U početku sam sve sam radio ali je bilo neodrživo tako raditi i fizički neizdrživo.

Šta razlikuje vaš pop hor od ostalih sličnih horova?

-Jedina velika razlika je ta što mi ne radimo audicije i prihvatamo sve koji hoće da rade. Druga razlika je izbor pesama. Mi smo se opredelili za pesme iz 60-ih: Dođi u pet do pet, Čamac na Tisi, Kako je dobro videti te opet...Beograde Beograde, taj neki repertoar. Pevali smo jednu pesmu od Džibonija, jednu od Tošeta Proeskog, ali uglavnom su to te neke starije pesme, do 80 - ih, kada je muzika imala smisla a i tekstovi su imali smisla...

Kako birate pesme?

-Pažljivo biramo pesme koje su uzdižuće, koje nisu tugaljive, koje ne obaraju, jesu pune emotivnog naboja. Muzika ima hipnotičko dejstvo. Kada slušamo muziku, i čujemo pesmu koja nam se dopadne, ali ako je pesma sa bilo kojom vrstom negativne emocije, to nas obara na podsvesnom nivou. Trudim se da pažljivo biram pesme koje su uzdižuće. Ponekad sami članovi predlažu neke pesme, ali ne znaju ovo što sam vam sada rekao i ja to na fin način rešim. Često mi kažu, kada odu sa probe: Jao što se dobro osećam. To je zato što muzika i pesme imaju hipnotičko dejstvo. Supruga i ja smo iskomponovali jednu pesmu na tekst iz filma "Maratonci trče počasni krug" - svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem, i tu pesmu puštamo sebi. Slušamo je. Malo ljudi zna da je to u originalu autosugestivna mantra francuskog psihologa koji se zvao Emil Kue.

Ja sam studirao i studiram i dalje NLP - neurolingvističko programiranje i tu sam naučio te stvari. Sve je zapravo neka vrsta hipnoze i manipulacije sa našim unutrašnjim bićem. Sad recimo, ako pustim pesmu Polomiću čaše od kristala, sigurno je da neću imati neku romantičnu ideju, ili „dođi pa me zapali, hajde vrata razvali“ ili tako nešto.

Primitivna muzika izaziva primitivne emocije, tako da tu jako vodimo računa. Biramo pesme nakon kojih meni članice hora kažu da im je tri dana bilo wauu, posle pevanja te neke određene pesme. One su stvorile osećaj uzbuđenja, sreće, radosti. To je nešto čime ja volim da se igram - srećan sam što njima to pružam, srećan sam što ta moja ideja ima smisla i što je zaživela. Iako oni ne znaju šta se tu dešava, osećaju da im je dobro.

Pop hor je privatna inicijativa - da li vam se neko obratio od kulturnih ili državnih institucija u smislu neke pomoći, saradnje...

-Mi smo još mladi u tom kontekstu. Ne očekujemo takve stvari. Gledamo da svojim radom i zalaganjem dosegnemo taj nivo da budemo primećeni kao pozitivna promena u društvu i kao neka vrsta uzora nekome. I to će doći na red. Već su mediji počeli da obraćaju pažnju. Gostovali smo na svim relevantnim televizijama, zovu nas novine, portali, podkasti...Polako, tiha voda breg roni, ne žurimo mi nigde.

Imate dosta nastupa. Pozvani ste i da nastupite na Brionima. O čemu je reč?

-Idemo na Brione, imaćemo nastup 9. maja. Pozvalo nas je Udruženje Jugoslovena da tamo nastupimo. Oni su nas primetili kada smo pevali na festivalu Jugonostalgije u Bavaništu, i pozvali da dođemo na Brione. Mi se vrlo rado odazivamo svakom pozivu za pevanje. Pevali smo u januaru ispred Beogradske arene u okviru manifestacije Zimska čarolija, ispred Ateljea 212 povodon Ulice otvorenog srca, ranije smo nastupali na Rajcu tokom manfestacije Kosidba na Rajcu, u Milanovcu na Srpskom festivalu svetske muzike. Vrlo rado se odazivamo svim pozivima za nastupe.

Kako odabirate među članovima ko će da ide na nastup?

-Svi koji hoće oni idu. Za Brione ide njih 160. Nema selekcije.

To je kao komunizam?

-Jeste. Da smo stvarno svi jednaki. Zato što u potencijalu jesmo, ako se vi dokažete svojim radom i zalaganjem ne postoji razlog da vi ne idete. Zašto vi ne biste išli. Jedini naš problem je što ne postoji velika bina da nas primi, pa jedan deo hora bude na bini a jedan deo oko bine. Nastupi nisu obavezni, ali ako neko ima želju zašto bih mu ja to uskraćivao. Ima članova koji ne žele da pevaju na nastupima ali ima i onih koji žele. Kada gostujemo na televizijama neki hoće da se pojave a neki ne. I to je u redu.

Šta vas inspiriše da radite ovaj posao, kako ste došli na ideju da napravite pop hor?

-U početku je bila samo misao da radimo nešto, jer čovek ne može da bude dokon. Nakon što sam svirao na prekookeanskim kruzerima, kada sam upoznao suprugu, osnovali smo jedan ABBA tribjut šou (ABBA tribute show) za nemačko tržište i tamo smo nastupali i imali dosta koncerata. Onda smo rešili da živimo na selu u Srbiji, da zasnujemo porodicu i to je automatski povlačilo za sobom posledicu da ne želimo više da putujemo niti da budemo u hotelima i kombijima. Želeli smo da napravimo jednu porodičnu atmosferu. I razmišljali smo šta bismo mogli  da radimo, čime da se bavimo. Sve što nam je palo na pamet stavili smo na papir, i ova ideja sa horom je iskočila kao interesantna stvar. Znali smo da ovakve stvari postoje, nismo mi ovo izmislili. Jedna devojka iz Australije je prva osmislila jedan ovakav koncept, posle se to proširilo i na Ameriku, pa tek kasnije je došlo u Evropu. Međutim, mi smo sada najbrojniji na Balkanu a možda i u Evropi. I to je u početku nama bila ideja - kao mogli bi da probamo. I krenuli smo na nivou eksperimenta - da vidimo šta će da se desi. Oblepili smo plakate po Milanovcu. Nismo imali pojma da li bi to ljudima bilo interesantno. Ljudi su se odmah javili, na prvoj probi smo imali 30 ljudi, pa 60 i broj je stalno rastao.

Da li je postojao neki muzičar koji je vama bio uzor ili je uticao na vas?

-Ja sam negde još od niže muzičke škole pokazao interesovanje za zabavnom, džez i pop muzikom više nego za klasičnom. U tom kontekstu moji su uzori bili rok, pop i džez muzičari sa naših prostora - Zdravko Čolić, Oliver Dragojević, Bajaga, Đorđe Balašević, Riblja Čorba, Smak, Leb i Sol, Bijelo dugme...taj neki prvac, pa i starogradska muzika, sve mi je to bilo jako interesantno. Voleli smo kao deca da sviramo i pevamo taj repertoar. U Kragujevcu u muzičkoj školi bila je neka normala - na nas niko nije obraćao pažnju i to nas je spasilo. Jer nismo bili uključeni u sve što se dešavalo sa na primer dizelaškim pokretom i slično.

Nenad Azanjac: Muzika teče, plivajte u reci, nemojte stajati u plićaku FOTO: Marko Divjak

Šta biste preporučili ili savetovali mladim ljudima koji hoće da uđu u muzički svet?

-Samo napred. Nema tu puno filozofije. Moj najbolji savet bi im bio da napišu na papir šta žele, da jasno definišu, i da ih do ostvarenja toga deli samo ponavljanje, koliko puta si nešto uradio toliko će biti uspeha. Na primer, ako neka institucija neće da ti objavi ploču, zapitaj se koliko puta si zakucao na ta vrata, pa pokušaj više puta pa ćeš videti da može. Muzičari su uglavnom jako lenji, vidim puno talentovanih ljudi koji imaju sjajne ideje a nikako da ih realizuju. To je zato što postavljaju pitanje - šta će to kome, što to kome treba. Moj savet bi bio: uradi to za sebe, kao umetnik odgovaraš samo pred sobom, to jest pred bogom. Ako je to tebi u redu i tebe ispunjava, uradi to, to i jeste umetnost, to jeste sloboda. Slobodno izražavanje jeste suština umetnosti. E sad, svi bi da budu umetnici a da ne trpe konsekvence, ne može, mora i jedno i drugo. Kako znaš da si umetnik - tako što trpiš posledice toga što si umetnik. Imam jednog prijatelja čije skulpture vrede od 50.000 evra pa naviše, mislite da on ne trpi? Trpi. Svako na svoj način na nekom nivou trpi. Ili kada neko kaže napravio sam pesmu i ništa se nije desilo. Hajde napravi 80 pesama pa vidi da li će se nešto desiti. Napravi album ne samo jednu pesmu, pa drugi, treći pa ćemo videti da li si ozbiljan u toj nameri. Plivaj u reci nemoj stajati u plićaku.

Hor se stalno širi, kakve su perspektive da postane regionalni, da izađe iz granica Srbije?

-Velike su šanse za to, samo je pitanje da li ćemo to raditi mi ili neko drugi. Nama je porodica prioritet. Život je pred nama. Hor je tek u četvrtoj godini postojanja. Velike su šanse da postane regionalni. Imamo i ideju da napravimo neku franšizu za dijasporu - Nemačka, Francuska, Amerika, Australija, ali nije nam to sada prioritet. Znači, imamo ideju, ali još nema želje. Sačekaćemo da deca stasaju, uskoro ćemo dobiti drugo dete pa videćemo da li će biti treće, četvrto ...peto... Ovo sve što sada radimo je avantura i zanimljivo je, ne znam gde će nas odvesti.

Da li hor može da ima i određenu društvenu ulogu i uticaj, osim zabave?

-Možda može ali neće. Naš hor je na nivou zabave, to je njegova osnovna orjentacija. Ideja koja vozi ovaj hor je - mi smo tu da nama bude lepo. Zašto bi mi vršili uticaj na bilo koga.

To se ponekad spontano dešava?

-Mi utičemo pozitivno na relaks momenat kod velikog broja ljudi. Ljudi koji dolaze kod nas i pevaju, rasterete se, a ima i onih koji samo prate naše sadržaje i naše nastupe i to ih rasterećuje. To je suština. Nemamo ambicije da oblikujemo ili menjamo društvo, sa ovim horom. Ambicija nam je da budemo zadovoljni sobom i to nam je važno, ko hoće sa nama - ajde.

Da li vi lično imate neke druge ambicije?

-Imam, da se recimo, posvetim nekim muzičkim delima u nekom trenutku, možda neka vrsta edukacije, konsaltinga. Primetio sam kod ljudi, da ako bi posmatrali život kao nauku, većina ljudi je i dalje u četvrtom osnovne, ne bitno na starost. E to mi je interesantno i želeo bih dati svoj doprinos da se to promeni, da ne moramo više da ponavljamo taj četvrti osnovne, ajde da probamo preći u peti. To sam primetio i želim lično da dam svoj doprinos. Možda napravimo neku svoju akademiju u tom kontekstu. Da damo ljudima mogućnost, da ukoliko imaju želju da promene svoj život - dobiju tu mogućnost i alate kako da to učine.

Pošto živite u Brusnici, svakodnevno putujete do gradova i horova?

-Da putujem. Prvu godinu dana sam putovao svakog dana u sve gradove gde smo imali hor, sada ne svakog dana. Bilo je veoma izazovno, sada nalazimo asistente polako. Evo poziva za vaše čitaoce: ko god ima ideju da ovako nešto radi u bilo kom mestu u Srbiji samo neka se javi, mi ćemo da mu damo sve potrebne resurse i on će biti asistent. Važno je da može nekoga da nauči da peva.

Vaša supruga Izabela je Nemica, došla je iz vrlo urbane sredine u Brusnicu. Kako se snašla i uklopila u taj ambijent?

-Lepo. Njoj se dopao taj ambijent, ona je insistirala da mi tu živimo. Ona uvek kaže - tu sam prvi put mogla da dišem. Osetila je slobodu. U Nemačkoj je sve jako ustrojeno i ako niste u kalupu ispaštate, a ako ste u kalupu opet ispaštate. Ovde je i borba i sloboda. U Nemačkoj ne morate ništa da se borite - sve je uređeno, umešeno i obešeno, ali u jednom trentku, kada prestanete da budete korisni za sistem, onda više nema ništa da se uzme. Kod nas je narod malo drugačiji, oštriji, i malo tvrđi i jači, ali i zato je veća sloboda. Svako se bori, u Nemačkoj nema borbe, dato je šta ti je dato i to ti je okvir. Supruga je poželela da nam ovde bude dom, tu joj se više sviđa. I to je u redu.

Jel imate vrt, nešto od posla na imanju?

-Imamo koke, par voćkica, tek treba da sadimo voćke i zasnujemo stado ovaca.

Pa da i ovce pevaju?

-Jeste, one pevaju već. Njima ne smeta ništa. Nedavno smo supruga i ja bili u Beogradu i otišli smo u tržni centar Galerija. Osećali smo da to nije naše mesto, to je za neku drugu ekipu i to je u redu. Nama treba nešto drugo.