Dr Pol Marej: Volim haos i anarhiju u pozorištu

Dr Pol Marej: Pozorište može da menja ljude FOTO: Marko Divjak

Ne osećam se kao stranac u Beogradu. Ponekad se čini da samo ludi imaju hrabrosti da kažu šta misle. Sve oko nas je predstava

Dr Pol Marej (Paul Leonard Murray), glumac, pozorišni reditelj i pedagog, Britanac je koji već 18 godina živi i radi u Beogradu, otkako je postao srpski zet. Obrazovao se u Velikoj Britaniji, gde je radio u pozorištu i na filmu, ali i kao univerzitetski profesor u Vinčesteru, gde je i prethodno doktorirao iz oblasti primenjenog teatra.

Ovih dana priprema svoju prvu predstavu kao reditelj, čija će premijera biti izvedena u Pozorištu Madlenijanum. Predstava je rađena prema tekstu američkog dramskog pisca poljskog porekla Adama Šimkoviča (Adam Szymkowicz) - Nova ljubav (New love). U realizaciji predstave, pored Pola, učestvuju Gordon Marej kao njegov asistent, i američka umetnica Viki Pejdž, koja potpisuje scenografiju i kostimografiju. Predstava će se igrati na engleskom jeziku uz titlove na srpskom. Reč je o duhovitoj priči o dvoje mladih glumaca koji u vrtolgu ambicija i osećanja pokušavaju da pronađu pravu meru između ljubavi i karijere. Igraju Boris Lukman i Koral Mizrahi.  

Otkud vi u toj priči?

-Pre oko šest meseci radio sam radionicu sa grupom mladih glumaca, i jedna od njih, Koral, zamolila me je da režiram predstavu za nju i njenog partnera. Oni su pronašli novi tekst Adama Šimkoviča i pitali su da li bih bio zainteresovan. Rekao sam da bih to sa zadovoljstvom prihvatio. Već duže vreme nisam radio kao profesionalni pozorišni reditelj i učinilo mi se da bi bilo lepo da se vratim pozorištu, ali sam želeo da se bavim isključivo režijom, bez preuzimanja celokupnog tereta produkckionih obaveza. Koral i Boris su se zatim obratili Pozorištu Madlenijanum, i odgovor je bio pozitivan - odobrena je mala scena i obezbeđena puna tehnička podrška. Veoma su profesionalni i izuzetno sam zadovoljan saradnjom sa njima. Bili su veoma susretljivi i od velike pomoći. Nakon premijere 16. decembra, predstava Nova ljubav će se igrati jednom mesečno tokom naredne godine, počev od 22 decembra, a zatim 16. januara.

Sa ovim iskustvom, da li možete da uporedite rad u pozorištu u Srbiji sa načinom na koji stvari funkcionišu u Engleskoj?

-Ne mogu zaista da poredim jer sam jako davno radio u pozorištu u Engleskoj. Međutim, moj prijatelj Gordon Marej koji je ssistent na ovoj predstavi, rekao je da je sve u skladu sa standardima tog tipa pozorišta u Engleskoj, i da ne postoji neka veća razlika.

Koliko pratite rad srpskih pozorišta, pre svega u Beogradu?

- Ne pratim toliko koliko bi trebalo. Pretežno pratim preko svog šuraka Pavla, koji glumi u Beogradskom dramskom pozorištu. Gledao sam Pavlove predstave, uključujući 1984. Dosta radim sa glumcima na televizijskoj seriji u kojoj učestvujem, od kojih mnogi dolaze iz različitih pozorišta u Srbiji, pa preko njih saznajem šta se trenutno radi.

Da li ste imali prilike da upoznate Aatelje 212 i njihov rad?

-Vrlo malo. Razgovarao sam sa Ivanom Jeftovićem, radili smo zajedno na nekoliko projekata i trenutno pričamo o mogućem budućem projektu, tako da ćemo videti.

Hoćete li još nešto raditi u Madlenijanumu?

-Ne znam. Voleo bih da režiram još neku predstavu u bilo kom pozorištu.

Vaša životna priča je veoma zanimljiva. Gde ste odrastali, kakvo je bilo vaše detinjstvo?

-Kada sam bio mali često smo se selili. Moji roditelji su radili za Spasilačku armiju (Salvation Army), hrišćansku humanitarnu organizaciju čija je misija da pomaže siromašnim i ugroženim ljudima. Politika i praksa te organizacije bila je da se osoblje premesti u drugi grad ili mesto svake godine. Veći gradovi imaju svoje filijale, a moji roditelji su vodili jednu od njih. Radili su na socijalnim programima, i od mog rođenja pa sve dok nisam napunio devet godina, selili smo se u drugo mesto svake godine.

Koje mesto vam se najviše dopalo?

-Ne sećam se svih tih mesta. Prvo koje jasno pamtim je Glazgov u Škotskoj. Tamo sam prvi put govorio sa izraženim škotskim akcentom. Kasnije, kada smo se preselili u Englesku, primetio sam razliku između svog načina govora i druge dece, koja su imala mnogo mekši engleski akcenat. Nisam želeo da se ističem pa sam se prilagodio engleskom akcentu. Mogao bih reći da je to bilo moje prvo glumačko iskustvo motivisano potrebom da se ukolopim, i sam sam naučio kako da promenim akcenat i tonalitet glasa.  

Pol Marej: U Beogradu se osećam smireno FOTO Marko Divjak

Kako su vaši roditelji, kao hrišćanski aktivisti, reagovali na vaš izbor glumačke profesije?

-Podržali su me, ali su bili zabrinuti kako ću zarađivati za život. Na univerzitetu smo studirali glumu, ali smo takođe i pisali i režirali, pa je majka bila zadovoljna - a roditelji generalno srećni - verujući da mi to pruža više opcija. Na našem fakultetu obrazovanje se ne fokusira samo na glumu, učite i vežbate različite stvari, uključujući pravljenje pozorišta sa neprofesionalcima i sa marginalizovanim grupama. Mislim da je moj rad u ovom polju delimično nasledstvo mog odrastanja.

Koji autori su najviše uticali na vas tokom školovanja?

-Moj prvi učitelj Ričard Smit, bio mi je veoma važan. On je zaista probudio moj interes za glumu kada sam imao 14 godina. Oduvek mi se dopadao Bertold Breht. Pored njih, posebno me privlačila jedna mala grupa čiji članovi su bili klovnovi - zvali su se Kaboodle. Nastupali su na ulici, bilo gde, prilagođavajući razne predstave, bili su u isto vreme i ozbiljni i neozbiljni. Bili su pomalo haotični, čak ludi, i to sam voleo, jer pozoriše u Engleskoj može biti prilično formalno, ozbiljno i klasno strukturisano. Svidela mi se ideja igranja sa tom ozbiljnošću.  

Izgleda da ste prevazišli tu "igračku" stranu, pošto ste nastavili školovanje i završili doktorat?

-Radio sam na raznim projektima u Engleskoj u različitim institucijama - sa decom sa autizmom, zatvorenicima, ljudima u psihijatrijskim bolnicama. Voleo sam da pravim pozorište sa ljudima koji nisu glumci, radeći nešto blisko dramskoj terapiji, ali sa političkim pristupom. Radio sam sa grupama u zatvoru i u bolnici koja je slična Lazi Lazarević ovde. I zaista mi se dopadalo. Bilo je anarhistično i haotično praviti pozorište sa njima, upravo zato što je sve bilo haotično - ti ljudi ne mogu da rade sve što obučeni glumci mogu, ali mogu da urade druge stvari, i ta kombinacija mi je bila fascinantna. Vodio sam radionice sa njima, a ponekad i predstave. Sve je bilo originalno: sami su smišljali scene i izvodili ih, nije bilo zasnovano na nekom postojećem tekstu. Svidelo mi se to jer su ti ljudu unosili određeni haos u pozorište, što sam smatrao izuzetno zanimljivim i inspirativnim.

Koliko su oni bili sposobni da prenesu priču?

-Uvek je bilo nekih komplikacija. Jedan od prvih mojih poslova u ovoj oblasti bio je rad sa četiri žene, koje su imale različite dijagnoze mentalnih problema i koje su već oko 20 godina bile u sistemu lečenja. Tada sam mislio da su veoma stare, ali u stvarnosti su verovatno imale oko 50 godina, možda čak i manje nego što ja sada imam.

Predstava sa njima je bila veoma uspešna. U početku nije bila planirana za izvođenje na sceni, ali one su zaista želele da to urade. Tema je bila sistem lečenja mentalnih problema, koji je u to vreme bio katastrofalan. One su insistirale da naprave tu predstavu kako bi pokazale koliko je njihovo iskustvo u bolnici bilo užasno, i želele su da predstavu gledaju psihijatri. One su živele u svojim domovima, ali su i dalje bile deo sistema lečenja, svakodnevno odlazeći u dnevni centar gde su "lečene". Ana, jedna od njih, imala je agorafobiju. Svako jutro je morala da se brzo ubaci u automobil, parkira odmah ispred ulaza u bolnicu i potrči unutra.

Nakon nekog vremena radionica i zajedničkog razvoja predstave, rekle su mi da žele da krenu na turneju. Znali smo da će to biti izazovno, posebno za Anu zbog njene agorafobije. Ona je rekla: Nema problema, snaći ćemo se. I tako smo krenuli. Vožnje su prolazile dobro, ali jednom, kada smo išli u drugi medicinski centar na psihijatrijske treninge, bilo je nemoguće parkirati odmah ispred ulaza. Morali smo da uzmemo kapute i rasporedimo ih oko Ane kako bi mogla da izađe iz auta, prošeta oko pet minuta i uđe u zgradu - kao da šetamo neku poznatu ličnost, poput Elvisa ili nekog sličnog. Kada smo ušli sve je bilo u redu. To je bila jedna od praktičnih komplikacija sa kojom smo se suočili.

Da li su njihove predstave imale publiku?

-Da. Te četiri žene su jako želele da pokažu koliko je sistem lečenja mentalnih bolesti surov. Kao deo programa obuke za psihijatre, iamli smo priliku da im izvedemo predstavu. Nakon što su gledali predstavu, doktori su rekli da su se više osećali kao pacijenti iz predstave nego kao lekari, da je njihov posao stresan i iscrpljujući, i da je sistem lečenja mentalnih problema užasan i neprijatan čak i iz njihove perspektive.

Kasnije su izvele predstavu u Mančesteru. Nakon predstave, svi su ostali na prezentaciji. U sali za oko 500 ljudi bio je veoma poznat dramski pisac koji je za tu priliku došao iz Brazila. Tokom svog govora, objasnio je svoj model pozorišta kao najbolji pristup, po kojem, prema njemu, svako treba da daje savete osobama sa mentalnim problemima. Ideja je bila da se stvori predstava kroz koju bilo ko može deliti savete sa pacijentima - i on je došao da vidi našu izvedbu.

Četiri žene iz naše predstave nisu znale ko je on niti da je prisutan. Kada je izneo svoje ideje, Ana - žena sa agorafobijom - se nije složila. Ustala je, tražila da govori i rekla: Izvinite ne slažem se sa tim. Svi su je gledali razrogačeno i šokirano, jer je on bio smatran institucijom i autoritetom. Ljudi su šaputali: Kako se usuđuje! Sedi. Ona je objasnila zašto se ne slaže. Ne sećam se tačno šta je rekla, ali bilo je vrlo artikulisano i jasno. Nakon toga svi su joj aplaudirali. Ljudi su joj prilazili da joj čestitaju i govorili su da se slažu, ali nisu se usuđivali da progovore jer bi ih svi smatrali ludima. Ona je kazala: Ja sam luda i zato mogu to da kažem. Divili su se njenoj hrabrosti da iskaže svoje mišljenje. Svi su smatrali da je ona zapravo pravi stručnjak u toj prostoriji.

Od tog trenutka shvatio sam - ova mala, naizgled nebitna žena progovorila je i izazvala pravu buru. To je taj haos i anarhija u pozorištu koje ja volim.

Pitao sam se kako je pronašla hrabrost da ustane i govori pred tolikim ljudima, s obzirom na to da je 20 godina živela sama u svojoj kući i čak se nije usudila da je napusti. Ona mi je objasnila da je to mogla zahvaljujući pozorištu. Ovo je bila tema koju sam istraživao u svom doktoratu: kako pozorište ljudima daje samopouzdanje da rade ovakve stvari.

Nakon svih tih poslova u Engleskoj, napustili ste sve i došli u Beograd. Kakav je bio vaš prvi utisak o ovom gradu?

-Pre dolaska u Beograd živeo sam u Sjedinjenim Američkim državama dve godine, od moje 35 do 37 godine. Iako smo govorili isti jezik tamo sam se zaista osećao kao stranac. Ovde je, na neki način, sve delovalo poznato - srpski smisao za humor je sličan britnskom. Ljudi su fokusirani na porodicu, na prijateljstva…Doživeo sam to kao sve dobre stvari iz Engleske na jednom mestu. Ne osećam se kao stranac. Naravno, tu je i klima. Od prvog dana sam se osećao smireno. Ovde sam živeo najduže u svom životu, nikada ranije nisam živeo duže od tri godine na jednom mestu, a ovde sam evo 18 godina.

Da li vam je nedostajao posao koji ste ostavili u Engleskoj?

-Ne. Pre preseljenja u Beograd imao sam posao na univerzitetu kao profesor, koji sam dobio nakon završetka doktorata. Već sam tamo radio godinu dana. Tražio sam savet od svog mentora za doktorat, koji je sada bio moj kolega, u vezi sa preseljenjem u Srbiju, u Beograd. Pitao sam ga šta misli, da li je to ludo. On mi je rekao: Idi, idi odmah. U to vreme je na Univerztetu bilo nekoliko problema i imao je prilično pesimističan pogled na situaciju. Rekao je da treba da sledim svoje srce. Tako da je to bila laka odluka. Bilo bi teže ostati, znajući da imam neke mogućnosti u Beogradu. Tako sam došao u Beograd. I on je došao sa mnom na nedelju dana da vidi kako je ovde.

Prvi posao koji ste u Beogradu počeli bio je rad sa decom u Dečjem kulturnom centru. Kako je nastala ta ideja?

-Godinu dana pre nego što sam se preselio, posetio sam Beograd i održao radionicu sa decom u Dečjem kulturnom centru. Tada je tamo bio i Timoti Džon Bajford (Timothy John Byford). Na kraju svi su bili zadovoljni i rekli su mi: Znamo da se ovo verovatno nikad neće desiti, ali ako ikada dođeš da živiš u Beogradu, možeš da vodiš radionice u DKC-u. U to vreme nisam imao planove da se preselim. Kada sam se konačno preselio, bio je maj, i imao sam dovoljno novca da živim godinu dana. Rekao sam svojoj supruzi da ne znam šta da radim. Ona je pitala: Zašto ne bi vodio radionice za decu? Pitao sam je: Ko bi uopšte želeo da dolazi na takve radionice? Ipak, kontaktirao sam ljude u DKC-u, podsećajući ih na njihovo obećanje. Rekli su: Naravno, može može… Već u prvoj sezoni imao sam 40 dece koja su učestvovala i radila sa mnom. Tako je nastao BELT - Belgrade English Language Theatre.

Tokom godina BELT je izveo mnoge predstave? Šta je bilo najznačajnije kroz taj posao?

-Uveren sam da kada stvorite priču sa decom, koristeći pozorište kao iskustvo učenja i stvarajući predstavu, njihov lični razvoj postaje snažniji. To je najznačajnije. Posebno je značajno za njih kada vide da se njihove reči i njihove ideje ponavljaju i izvode na sceni - na primer, ako nešto kažu u utorak, ja to zabeležim u sredu a u četvrtak se to već izvodi na sceni. To im pokazuje da ono što su rekli ima značaj, i oni to čuju na sceni - sve to se događa kada imaju devet ili deset godina.

Naravno, ne možete uvek imati dovoljno energije za sve, ali kada jednom započnete i završite predstavu, ti tekstovi i izvođenja mogu se koristiti za naredne grupe koje dolaze u sledećoj sezoni. Deca bolje razumeju ideje koje su stvorila druga deca i lakše shvataju priču. Kada deca učestvuju u kreiranju predstave to ih osnažuje i gradi njihovo samopouzdanje.  

Radili ste i Šekspira sa decom i razvili poseban pristup tako ozbiljnjim tekstovima nazvavši ga “Šašavi Šekspir za učenike” (Silly Shakespeare for students)? Kako je do toga došlo?

- Kada sam počeo da radim sa jednom od mojih prvih grupa dece, uzeo sam Komediju Del atre (Commedia dell’arte) koja se zasniva na improvizaciji. Tekst nije bio u potpunosti napisan - postojao je samo okvir scene, šta treba da se dogodi i koji likovi šta treba da rade. Dijalozi su uglavnom bili improvizovani. Kasnije me je jedna grupa zamolila da radimo nešto od Šekspira. U početku sam rekao ne. Nisam voleo Šekspira još od škole - težak je, tehnički zahtevan, i to je bila poslednja stvar koju sam želeo da radim. Međutim, kasnije sam pomislio da primenim isti metod kao i za Komediju del arte. Na internetu sam pronašao sažetu verziju Hamleta, u suštini prepričanu verziju za učenike koji ne vole previše da čitaju. Od toga smo krenuli.

Na primer, u jednoj sceni trojica stražara vide duha i vrište... i tako dalje… Pokušali smo da improvizujemo dijalog. Tokom improvizacije jedan dečak je rekao nešto što se rimovalo, i svi su se nasmejali. Zatim je cela grupa to pretvorila u pravljenje rima i pitali su me da li mogu to da zapišem za sledeći čas. Prvu scenu sam zapisao na taj način, a za tri nedelje smo zajednički napisali čitavu predstavu.

Srpski humor je sličan Engleskom: Dr Pol Marej FOTO: Marko Divjak

Nakon rada sa decom, počeli ste da radite i na filmu?

-Do toga je došlo spontano, skoro slučajno. Najbolja drugarica od moje pastorke je bila ćerka sada pokojnog Dinka Tucakovića. One su se družile pa smo se tako upoznali. Bio je dobar i plemenit čovek, vodio je Kinoteku i u to vreme je već dugo planirao da snimi svoj drugi film Dr Rej i đavoli. Film je govorio o američkom reditelju koji dolazi da živi u Beogradu. Najpre me je zamolio da mu pomognem oko engleskog jezika. Kasnije su glumci koje je želeo da angažuje odustali - budžet nije bio veliki. Pokušali su da dovedu neka velika imena, ali pošto nisu mogli da ih priušte, ponudili su meni ulogu dr Reja. Tako je nastao moj prvi film. Morao sam mnogo da učim, jer je film poprilično drugačiji od pozorišta.

Sada se u Srbiji sve više snimaju televizijske serije i filmovi na engelskom jeziku ili delimično na engleskom, a ja sam naučio kako da radim u tom okruženju i prihvatam takve uloge. Sada redovno glumim u TV serijama i filmovima. Konkretno, imam ulogu u seriji Robin Hud (Robin Hood), u produkciji MGM-a. To je najveća strana produkcija koja je u potpunosti realizovana u Srbiji, od početka do kraja uključujući i montažu. Tu je i naučno-fantastična serija Ark (The Ark). To je manja produkcija, završili smo treću sezonu, nadam se da ćemo raditi i narednu. Na tim projektima često srećem ljude koji su bili deo ekipe filma Dr Rej i đavoli.

Da li više volite film ili pozorište?

-Volim kombinaciju rada u pozorištu i na filmu. Nadam se da neću morati da biram između ta dva.

Koja je najvažnija lekcija koju ste do sada naučili u svojoj karijeri?

-Sve je igra.

Da li ste razmišljali da napravite predstavu sa ljudima iz bolnice Laza Lazarević?

-U početku, kada sam se tek preselio u Beogradu, radio sam sa nekoliko nevladinih organizacija, socijalnim radnicima, psihijatrima, nastavnicima i lekarima na primeni dramskih i pozorišnih principa u procesu lečenja. Vodio sam radionice i obuke, deleći sa njima pozorišne tehnike koje su mogli da koriste u radu sa ljudima koje su lečili. Zbog jezičke barijere nisam radio direktno sa pacijentima ili grupama.

Da li je bilo nekih rezultata?

-Ne znam. Nadam se da jeste i da su bili pozitivni.

Imate li neku priču koju nikad ranije niste ispričali?

-Da, postoji još jedna priča, u kontekstu toga kako pozorište može da utiče na ljude i da ih menja. Dogodila se u školi za decu sa autizmom. Bio je tamo jedan dečak, imao je devet godina, koji je samo sedeo u učionici i gledao kroz prozor - nije radio ništa drugo. Rečeno mi je da je povučen, da odbija sradnju i da ne želi da učestvuje u bilo čemu sa drugima. Kada smo počeli da radimo, on je uvek samo sedeo i gledao kroz prozor, a na kraju bi izašao zajedno sa ostalom decom.

Stalno sam pokušavao da smislim načine da ga uključim u rad na predstavi. Delovalo je kao da želi samo da posmatra i da ne želi ništa aktivno da radi. Verujem da svako treba da ima neku društvenu ulogu u zajednici, pa sam pokušavao iznova i iznova, ali bez uspeha - Mark nije menjao ni svoj položaj ni stav. Iskoristio sam sve svoje veštine i znanje, ali nisam uspeo da doprem do njega. Bio je jedina osoba sa kojom tada nisam mogao da uspostavim kontakt.

Radili smo na predstavi Romeo i Julija, koju smo nazvali Romeo i Džon jer u grupi nismo imali Juliju. Svako dete je igralo po nekoliko uloga. Jedan dečak, Kristijan, je igrao je princa i rekao: Potreban mi je asistent. Pogledao sam okolo i nije imao ko. Kristijan je pitao da li može Mark da bude njegov asistent. Pomislio sam da nema šanse, ali sam mu rekao da pita Marka. Kristoijan mu je prišao i rekao: Mark, hoćeš li da budeš moj asistent? Mark je pitao šta treba da radi. Kristijan mu je rekao: Samo treba da sediš i da gledaš kroz prozor. To ga je zbunilo i uznemirilo, ali je na kraju rekao da može.

Tokom narednih pet nedelja Mark je igrao asistenta koji sedi i gleda kroz prozor. Kada bi princ govorio, obraćao bi se njemu, Mark bi klimnuo glavom i to je bilo sve. Jednog dana Mark je doneo plastičnu flašu i pitao je da li može da bude princov asistent koji gleda kroz prozor i ima plastičnu flašu. Pitao sam da li se ostali slažu i svi su se složili i on je nastavio tako.

Tada sam shavtio da ga je pokrenulo pozorište - ne ja, niti drugo dete. Uključili smo ga i on je sada doprinosio nečemu. Znao je da doprinosi, iako je radio ono što je uvek radio. Bio je primećen. Postepeno je stekao samopouzdanje. Posle nekoliko nedelja počeo je da stoji pored princa kao njegov "čuvar" i polako je počeo sve više da učestvuje u predstavi.

Ova priča pokazuje kako pozorište može ljudima da pruži način da se uključe i doprinesu na način koji njima odgovara, podstičući njihov razvoj i samopouzdanje.